Postoje odnosi koji vas obeleže za čitav život. I postoje odnosi za koje znamo da za nas nisu dobri. Veze u kojima na neki način škodimo sebi, a ipak ne možemo da izađemo iz istih. Kada kažem da neka veza škodi mislim na veze koje su ekstremno iscrpljujuće, mislim na veze u kojima ima dosta bola, osećanja svih vrsta, na partnere koji su nedostupni (u braku, emotivno ili fizički nedostupni, preterano karijerno orijentisani), na partnere koji su na različitim talasnim dužinama i na veze u kojima ima mnogo više patnje nego uživanja. One uzdrmavaju čitavo naše biće, kako na psihološkom, tako i na fiziološkom planu.
Ponekad je ljubav komplikovana i bez toga da je sama veza uzdrmavajuća. Naročito kada su u pitanju osobe koje imaju drugačije životne stilove i koncepte, načine adaptacije na život i izražavanje ljubavi. Dodala bih i činjenicu ako različito doživljavaju samu ljubav. Ovo je posebno izraženo u disfunkcionalnim vezama, ali ne nužno. Ponekad veza postaje disfunkcionalna zbog toga što sami obrasci po sebi nisu toksični ali su kada se spoje, neodrživi. Ipak, čak iako prepoznajemo da ne možemo sa nekim, postoje momenti kada je teško to i uraditi. Kada kažem uraditi, zaista to mislim u glavi uraditi, osloboditi se vezanosti za neku osobu. Zašto nam je toliko teško da prebolimo neke osobe iako sasvim racionalno znamo da je odnos sa njima neodrživ? Čega se bojimo i šta su stvarni razlozi zašto ostajemo? Pogledajte u sebe bez straha. Da li vam je taj neko potreban da biste preživeli? Da li vam se čini da nećete moći nikako bez te osobe? Da li na pomisao rastanka, postajete veoma uznemireni i tužni.
Možda se radi o emocionalnoj zavisnosti.
Istraživanja pokazuju da neke ljubavne veze mogu imati u potpunosti adiktivni karakter kao i kada je u pitanju alkohol ili bilo koja vrsta droge. I suština nije u samoj supstanci, već u osobi koja je zavisnik. U njenim mehanizmima po kojima se vezuje i posmatra svet. Zavisnici najćešće imaju doživljaj nekompletnosti, praznine, očaja, tuge i veruju da je ”lek” za to u nečemu van njih, umesto u njima. Zbog toga se vezuju za dostupne supstance. Ili nekada i osobe.
Ljudski mozak i psiha su visoko adiktivni. Još je Frojd govorio o tome da prirodno težimo hedonizmu. To bi značilo da se tokom prijatnih stanja aktivira tzv.sistem za nagrađivanje u mozgu i vrši se oslobađanje endorfina koji učestvuju u blokadi bola. Takva prijatna stanja su zaljubljenost, seks, sreća…najčešće stanja koja doživljavamo kada smo u ljubavnom odnosu sa nekim. Nakon prestanka odnosa sa nekim mi težimo da ova prijatna stanja ponovimo, da se vratimo u trenutak u kome smo osetili taj udar prijatnosti u našem telu. Kako bismo to osigurali, u stanju smo nekada da prekršimo neke svoje moralne i životne principe.
U praksi najčešće se može ispoljavati u dve forme. Prva forma znači ostajanje u onoj prvobitnoj fazi odnosa, u kome je još intenzivno istraživanje partnera, koja ne prelazi karakter ozbiljnosti u nekom odnosu. Ova faza je tzv.faza očaranosti u kojoj ne moramo da se bavimo time kako zaista funkcionišemo sa partnerom u realnosti, već samo onim zabavnim i dobrim stranama. Nakon što čarolija odnosa nestaje i teži da dobije i povremene elemente realnosti i zrelosti, ”doza” se smanjuje i najčešće ovi ljudi plove dalje.
Druga moguća forma jeste intenzivna, gotovo kompulsivna potreba za jednim partnerom i stalno iznova vraćanje istom. Često je i prisutna i težnja za prisvajanjem, za konstantnim ‚‘‘lepljenjem‘‘ osobi, a ponašanja koja nam objektivno smetaju kod nekoga teže da se pravdaju (‘’Voli me, ali ne može da se veže’’, ‘’Možda sam ja suviše zahtevan/na, i imam visoke kriterijume’’,’’Parovi koji se vole, oni se i svađaju puno’’, ‘’Bolje da ostanem ovde, jer situacija na tržištu nije baš dobra’’ i sl).
Bilo da je stalno tražimo od jednog do drugog partnera, ili se stalno vraćamo starom partneru, ova očaranost nam omogućava da budemo sigurni bar na tren od lične razočaranosti, rezigniranosti i unutrašnje praznine. Pre ili kasnije, videćemo i neku drugu stranu ljudi i drugu stranu života koja je loša, videćemo stvari onakvim kakve jesu. Možemo da odlažemo taj uvid, ali ne možemo ga izbeći. Iz te potrebe da istrajemo samo u lepom, često se fokusiramo na samo lepe delove celine sa nekim i iznova se vraćamo to.
Kako znati da li smo emocionalno zavisni?
- Iako vaše objektivno rasuđivanje ukazuje na to da je veza loša i da je poboljšanje slabo, jedva vidljivo ili da ga uopšte neće biti, ne preduzimate značajne korake da izađete iz odnosa.
- Sebi dajete razloge da ostajete u tom odnosu iako znate da oni nisu dovoljni i da ne mogu da nadvladaju sve ono što je negativno u samom odnosu.
- Kada razmišljate da završite neki odnos,osećate strah, paniku i to vas još brže vrati vašem partneru.
- Kada napravite korak ka izlasku,osećate jake simptome ‘‘krize‘‘ uključujući i fizičke simptome, koji se jedino mogu umiriti kada ste pored osobe sa kojom ste u vezi, kao da odahnete i osetite olakšanje.
- Kada je veza zaista gotova ili kada imate fantaziju da je gotova, imate doživljaj izgubljenosti, usamljenosti, praznine, kao da vam nedostaje deo duše, ali istovremeno imate i osećaj oslobođenosti.
Šta nas to održava u ovakvim odnosima?
Postoje tri nivoa uverenja koja nas održavaju da ostanemo u ovakvom odnosu. Prvi nivo predstavlja Praktični nivo – to znači sve moguće praktične razloge ostanka u tom odnosu, npr. postojanje dece, finansijska nezavisnost, finansijka saradnja i upletenost na više nivoa i slično. Druga grupa su uverenja o vezi uopšte, kao i o sebi. Primer ovakvih uverenja su: ‘’ Ljubav pobeđuje sve’’, ‘’ Ljubav je svrha života i do zauvek’’,’’ Brak je svetinja i ne sme pući’’ ‘’Moram uraditi sve da održim vezu/brak’’, ‘’ Biti sam je ponižavajuće’’, ‘’Razvod/raskid je lični poraz’’, ‘’Nisam dovoljno privalačan/na, lep/lepa’’, ‘’Ne mogu više ni jednom ovako voleti’’, ‘’Konačno me neko prihvatio, neće se naći niko drugi da me prihvati’’ i slično. DAkle, u biti idealistička uverenja o ljubavi i drugome, a o sebi veoma snishodljiva u čijoj srži se nalaze osećanja nisko samopouzdanja i lične neadekvatnosti kao partnera, a često i osobe. Na trećem nivou se nalazi nešto što se zove Emocionalna glad, koja vodi poreklo još iz doba detinjstva, kada nam je druga osoba, naš roditelj ili staratelj, bila esencijalna za preživljavanje. U detinjstvu je moguće da su se odigralo par scenarija koja danas u odraslom dobu održavaju emocionalnu adikciju :
-Majka je bila veoma responzivna na naše signale i stoga težimo da ponovimo taj odnos, koji je ekskluzivan i suštinski neponovljiv po pitanju osećanja, brige, ljubavi i nežnosti i stoga transferujemo ta osećanja na partnera
-Davala nam je iliuiju da smo sigurni, iako to suštinski nije bio slučaj
-Uskraćivana nam je briga, pažnja, ljubav, koju danas težimo da ‘’izlečimo’’ kroz partnerski odnos
-Simbiotiski je bila povezana sa nama i održavala uverenje da smo jedno sa njom, i time nam davala iluziju omnipotentnosti
Dakle, naša zavisnost je bazirana na ranoj i nerazrešenoj potrebi da se dostigne jedinstvo i održi ta iluzija moćnog, voljenog koje zaista osvaja svet. Ako osetim tu ljubav i ujedinim se, osvojiću svet. Zbog toga su ove adiktivne veze toliko moćne, kao i sama osećanja koja se javljaju u prisustvu voljene osobe.
Kako prekinuti krugove ovakve emocionalne zavisnosti?
Kao i kod svake zavisnosti važno je pre svega postati svestan svog ponašanja, a nakon svesti svog ponašanja, sa istim prekinuti. Osvestiti uverenja koja nas održavaju i na adekvatan ih osporiti i prepoznati kada je na snazi samo naša emocionalna glad, a ne potreba za osobom preko puta. To će značiti i doživljavanje neke vrste krize kao posledice oslobađanja ovog osećanja. Studije pokazuju da se isti deo mozga aktivira kada uzimamo heroin ili kokain i kada smo zaljubljeni u neku osobu. Kada apstinent sanja drogu u toku terapijskog procesa, kazemo da se nalazi u podsvesnoj krizi za supstancom. Slično možemo i u pogledu ljubavi i raskida jedne veze posmatrati. Ljudi često sanjaju svoje bivše partnere u procesu nakon raskida (nekad im nije jasno zašto). Sve ono što doživljavamo nije ni fizički prijatno (kao ni apstinencijalna kriza uostalom), nekad nas telo boli od tuge, nedostaje nam partner, plakali bismo stalno, učinili bismo sve da je taj neko ponovo bar malo tu da nas umiri, a granice se spuštaju često za malo ljubavi, sećamo se samo najboljeg i sl. Ovo sto se desava je normalno i sa stanovista fiziologije, ali snaga volje i sagledavanje zasto smo izasli iz nekog odnosa,a ne negovanje utopijskih iluzija, je ono sto u ovim momentima treba da osvežimo i uradimo i izdržimo u toj neprijatnosti. Takođe to je period kada se treba posvetiti sebi, i fizički i mentalno, a ne lečiti se novim zavisnostima (alkohol, seks, kompulsivno uletanje u novi odnos i sl.). Ukoliko smatrate da vam razgovor sa stručnim licem može olakšati ovaj proces, možete me kontaktirati.
Andjelija Simic 
Leave a comment