Search

Andjelija Simic

KLJUČ: Biramo partnere spram sebe (Ključevi budućnosti)

S obzirom da su ljubavne veze jedni od najintenzivnijih i najinitimnijih relacija u koje ulazimo tokom života i gde se pokazuje šta jesmo, a šta nismo, odlučila sam da predstavim seriju tekstova u konceptu KLJUČ. Ključ je simbol otvaranja, najčešće vrata, a vrata koja otvaramo mogu biti vrata nečeg dobrog, prijatnog, isceljujućeg i poželjnog po nas, ali i vrata (samo)destruktivnog, mračnog, zavodljivog… Ne otvarate baš ta vrata sasvim slučajno. Vaš partner je neka vrsta vašeg ogledala  i onoga što vi jeste, vaš opozit bez koga ne biste saznali vašu suštinu. Predstaviću neka naša viđenja sebe  (na osnovu svoje psihološke prakse, znanja i istraživanja u psihologiji) i to kako se ona ogledaju u našim izborima. Ključ je u tvojoj ruci, koja vrata ćeš otključati i zašto?

Ključ 1. Bezvrednost

To kako vidimo sebe danas, u ovom trenutku, u velikoj meri je nastalo usled toga kako smo odgajani, kako smo naučeni da primamo i da dajemo ljubav, kao i koje naše potrebe su uopšte tokom odrastanja bile zadovoljene. O ovome sam pisala u više navrata (Vidi Psihološke potrebe vol.1 i vol.2).  Na već narušeno samopouzdanje i sliku o sebi koju smo negde izgradili, često se može nadovezati i slika o sebi kada smo u vršnjačkoj grupi, koja najčešće samo pojača ono što smo već o sebi mislili i onda odrastemo sa tim da nama nešto fali, da se osećamo nesigurno, da ne vredimo, da se stidimo kada smo u javnosti ili kada se priča o nama, da ne znamo da primimo kompliment, i očekujući da će nas drugi obmanuti i prevariti. Istina je da imamo samo sadašnji trenutak i da već kada pričamo o njemu on postaje prošlost, i istina je da se trebamo usmeravati ka budućnosti i ka tome šta možemo, ali ono što jesmo sada, jeste nastalo iz neke prošlosti. Zato ja lično kao psiholog nisam pristalica novih trendova koji zagovaraju da se samo i isključivo oslanjamo na sada. To što smo sada nije nastalo sada, već je nastalo kao rezultat onoga svega što nam se dešavalo u prošlosti i naših reakcija na ta dešavanja. Prošlost ne treba da nas obeležava, ali treba da nam bude važan učitelj i da pruži uvide u ono što smo sada, a vrlo često prošlosti može pružiti i ključ budućnosti. Nekada je u zavisnosti od naših obrazaca vrlo predvidivo šta će nam se u budućnosti desiti. Zato je važno misliti o sebi. I van terapijskog susreta, i čak i ako ne možete da priuštite sebi uvek odlazak kod psihologa, razmišljajte o sebi. O tome kako ste odrastali, koje ste poruke primal od roditelja, od društva, šta ste izgradili kod sebe? Šta mislite o životu, o ljudima, o sebi, o muškarcima ili o ženama, o budućnosti? O ljubavi? Kako se vi osećate u ovom životu? Odakle ta osećanja? AKo želite da vaš život napreduje, ako želite da živite na višem stupnju svesti koji se razlikuje od pukog ispunjavanja fizioloških potreba, onda razmišljajte.  Jer u tim pitanjima se krije ključ vaše budućnosti.  Svako ima svoj ključ. U daljem tekstu govorim o ključu  ”ja ne vredim dovoljno” i o tome kako to utiče na izbor partnera.

Problem samopouzdanja je postao globalan. Ako bih morala procentualno da izrazim, jedno sedamdeset posto mojih klijenata je imalo ovaj problem, u nekom obliku. Neki su se eskplicitno obratili zbog toga, a nekima je to isplivalo kao problem u kasnijem radu i ispotavilo se da je to srž problema i njihovog kamena spoticanja. Najčešće problem samopouzdanja se manifestuje kroz jedno opažanje sebe kao jadnika, jadnice, kao crva malog koji tako nešto bitiše i traži od okoline i od sebe, i koji najčešće želi da se skloni od svih jer ga je suštinski sramota od samoga sebe i onoga što predstavlja (iako sa strane gledajući, ne bi imao objektivnog razloga za to). Sramota ga je sebe, onoga što jeste. Sramota je zapravo osećanje koje je najčešće povezano sa opažanjem sebe kao nekoga ko je nedovoljno vredan, ko ima neke mane i defekte, koji ako se otkriju izlazi taj sram koji kosi sve pred sobom i kada samo želimo da nikoga više ne vidimo. Zbog tog srama ne iniciramo susrete, veze, ili se povlačimo na pola puta, pa često ljudi ne znaju šta da očekuju od nas.  Osećamo da nam nešto fali suštinski da bismo bili kao ostali i sijali u životu. Kao da nosimo neku tajnu unutar nas, u srži našeg bića. A mi često činimo sve da je nekako prikrijemo. Čak i veoma uspešni ljudi na jednom polju, na primer u poslu, u emotivnom smislu mogu nositi ovo, hajde da ga tako krstim, osećanje jadnosti (iako psihološki gledano nije osećanje, već opažanje sebe, ali većina ljudi ovo ovako saopšti u početnim seansama).  Osećanje jadnosti je često nekima i okidač za samodestruktivno ponašanje i to baš u trenutku kada postaju uspešni. Jer se ta uspešnost toliko razlikuje od onoga kako oni vide sebe i kako ih druge vide i dolazi do praska koji je načešće vrlo dramatičan i poguban. Ovakvo opažanje sebe zaista uzrokuje veliki stepen tihe, pritajene patnje i viđenje sebe kao nekoga ko je nesrećan.  Međutim…kakav je to ključ budućeg odnosa?

Pre svega, izbegavamo da se vezujemo ili da upoznajemo druge. Ili ako ih upoznajemo onda su naše veze kratke, površne, gde kada dođe do intenzivnijeg zbližavanja, povlačimo se, da se ne bi naša ”tajna odala” i da taj neko ne bi zaista video nas onakve kakvi jesmo…

ili pristajemo na veze koje nam suštinski ne odgovaraju, gde je partner izrazito dominantniji, strog, kritički nastrojen prema nama, pa čak i neko ko nas može na izvestan način i psihofizički ugrožavati, jer mi pošto sebe vidimo kao jadne, ni ne zaslužujemo bolje.

Još jedan čest slučaj jeste neuzvraćena ljubav. Nekako uvek se zaljubimo u nekoga ko nije zainteresovan za nas, ili za one koji su nam izuzetno privlačni, koji su najpopularniji i najzgodniji,  čežnjivo želeći da oni pogledaju baš nas. Ali…  Jedna moja klijentkinja je uvek birala veze na daljinu. Partneri koji ne mogu da joj se posvete u potpunosti i na taj način stalno održava svoje jezgro ličnosti nedotaknuto. Taman kada partner poželi da je bolje upozna, ups…mora da ide… Niko se ne približava dovoljno blizu da vidi ono što se u njoj nalazi, da otkrije možda njenu ranjivost (ili bolje rečeno ljudskost) i da otkrije ko je ona, jer se ona ne oseća dovoljno vrednom da to bilo kome pokaže.

Druga struja ove priče, može biti zabavljanje sa partnerima u koje se ne zaljubljujemo ili koje mi konstantno postavljamo na lestvicu ispod nas, obezvređujemo i suštinski ih zanemarujemo.

Dakle, ili bezglavo jurimo za nekim sa kim osećamo jaku privlačnost, a ko nam je na izvestan način nedostupan, ili ako smo sa nekim ko nas voli, on vrlo brzo postaje nezanimljiv, i mi ga sve vreme obezvređujemo i na taj način gubimo privlačnost i hemiju između nas.  Previše kritički procenjujemo sebe, ali i druge.

Od onoga što jesi, ne možeš pobeći, ono će te sustizati kroz tvoje psihičke i fizičke senzacije, nekada simptome, ali i tvoje partnerske izbore. Ukoliko se pitaš zašto baš ti, zašto baš takvi izbori, zagledaj se prvo u sebe i vrati se u svoju prošlost. Kako si odgajan i kako si odrastao? Šta misliš o sebi i to će dati odgovor zašto patiš sada…

(Nastaviće se… Naredni tekst govoriće o tome kako dolazi do razvoja bezvrednosti i šta učiniti povodom nje tj.koji je ključ budućnosti?)

 

Featured post

Wannabe life ili: Živeti autentičan život

‘Da bi našao sebe, misli svojom glavom.”

Sokrat

Živeti autentičan život. Hmm…Zvuči kao poruka sa reklame. I zapravo, svi nam saopštavaju da treba da živimo autentičan život i da budemo svoji. Ali šta to tačno znači i kako pronaći sebe, ostati veran sebi? Kako ostati svoj (ako i dokučiš to) u vremenu u kome se propagiraju isključivo materijalne vrednosti i gde se svi trudimo da budemo ono što nismo, da bismo bili bliže ostvarenju svog sna?

Jedan od razloga zašto savremeni čovek oseća prazninu, koja ga muči jeste i zato što predugo nosi masku (jungovski rečeno, previše je u Personi) i time obesmišljava svet oko sebe i život kao takav. Persona je javna ličnost, maska koju nosimo u javnosti da bismo održali određenu sliku o nama: maska srećno udate žene, zadovoljnog oca, ostvarenog umetnika, autoritativnog šefa i sl. Čovek, živeći u Personi konstantno i postajući ista i u svom privatnom životu, postaje identifikovan sa njom i dozvoljava da mu to zamagli lični put samospoznaje i lične i kolektivne autentičnosti. Želi da bude nešto što nije ili se uporno prikazuje u nečemu što bi bilo društveno prihvatljivo ili poželjno, ne razmišljajući svojom glavom, prija li mu to ili ne i da li je to on. Nije sve što nam se nameće kao društveni trend ili norma, ono što je uvek dobro za nas niti je uvremenjeno u našem životu. Prosto postoji kao neki uobičajeni ritual ili dogma, ali da li meni , kao pojedincu, to odgovara?

Tako imamo one koji žele da vode živote bogatih i to pokušavaju imitacijom manira bogatih ili posedovanjem izvesnih sitnica ili predmeta koji su prestižni, one koji žele da se dobro pozicioniraju u nekoj skupini i onda posećuju samo neka mesta (iako im ona u suštini ne prijaju), čitaju neke ”kul” knjige ili slušaju neku ”kul” muziku (iako je ne razumeju) ili one koji se udaju , žene, dobijaju decu jer to tako treba (a u tajnosti pate za nekim drugim osobama  ili vode dvostruke živote). Mnogo je primera ”wanna be” života i težnje da se nekako uklopimo i navodno sebi olakšamo život.  ”Želeo bih da mogu, ali…”, ”Ako ovo ne uradim, onda…”, ”Kako on/a ovako, a ja pogledaj gde sam” i td.

Razmišljajući na ovu temu i razgovarajući sa ljudima, dolazi se do zaključka da se pretvaramo i uporno radimo ja bih slobodno rekla protiv sebe, jer želimo toliko očajnički da budemo prihvaćeni, odnosno, da se užasno plašimo odbačenosti  i ostajanja samih sa sobom.  To mu dođe kao najveća kletva. Ova potpuno nekonstruktivna logika dovodi do toga da zapravo upadamo sve dublje i pre svega se grešimo sami o sebe. Uskraćujemo sebi mogućnosti rasta, razvoja, aktivnosti, sazrevanja…nasuprot toga, gubimo postepeno sebe i tonemo u prazninu u kojoj je sve više manje isto i besmisleno. Kratkotrajna neprijatnost koju nosi suočavanje sa sobom i samoća, dovodi zapravo do dugotrajnog ponora sa sve većim posledicama.

Jedan od ciljeva psihoterapije jeste da čovek otkrije sebe i da živi bez straha od života i od sebe. Da u svakoj situaciji ima jedinstven doživljaj sebe i da bude dosledan onome što veruje, misli ili voli. Rekli bismo psihološkim rečnikom da bude koherentan, da ima doživljaj celovitosti svog identiteta i integriteta. Jednom rečju, to bi bila zdrava i celovita ličnost. Stabilna. Ovo bi istovremeno značilo i umanivanje idealizacija i prelazak u zrelost. Za mene kao psihologa, zrelost znači da sebe, druge i svet oko sebe vidite onakvim kakav jeste. Ako je ružan, ružan je, ako je blistav, blistav je…ali bez prevelike kukumavke ili dramatičnosti. Tako je kako je, nekada radosno, nekada i tužno.

U skladu sa tim živeti autentičan život znači prvo otkriti sebe. Ovu postavku razrađivao je i Jung u svojoj terapijskoj koncepciji, ukazavši da se pravi život odvija iznutra i počinje poniranjem u sebe. To je početak procesa individuacije, koji se između ostalog sastoji i od prihvatanja toka života i odgovornosti za ono što nam se dešava. Naš život onda više nije samo realizacija i identifikacija samo sa egom, već osvešćujući sebe, postajemo izdržljiviji, psihološki otporniji i možemo da damo smisao izazovima. To znači grubo rečeno da ne moramo da budemo uvek srećni, već da možemo da prihvatimo i da posedujemo određenu dozu nezadovoljstva, koja može biti stimulativna i koju treba da osmišljavamo. Onda shvatamo zašto imamo neki problem, jer je često ono što se dešava oko nas, manifestacija našeg unutrašnjeg nemira, haosa i nerešenih konflikata. Stvari stoje onako kako stoje, Sunce sija, dan zamenjuje noć…stvar je u značenjima u nama samima koje pridajemo i kako interpretiramo (banalan primer, za neke je noć mučenje i početak naviranja anksioznosti, a za neke odmor, vreme za strast i sl.)

Svaki čovek ima izvestan stepen praznine, koju ne treba da iznegira, već da je osmisli i istraži. Istrpi tu neprijatnost. Ni ne znamo uvek šta nas čini srećnima (Jung) pa ovo ukazuje koliko je zapravo važan lični put i lični proces. Ovo je ujedno i odgovor na razne dileme i pitanja mojih klijenata koje se sastoje u tome, parafrazirano, kako da moja praznina nestane, kako da me nešto ne boli, kako da prestane, kada će i meni sunce sinuti (pa ću živeti srećno), kako drugi mogu, a ja ne mogu i sl.

Vaš lični put je samo vaš i takav treba da ostane. Date su vam mogućnosti za skoro sve, samo je na nama kako da osmislimo i pridamo značenja svemu onome što iskrsava na životnom putu.  U skladu sa tim, poređenje sa drugima postaje besmisleno, jer ni jedini čovek nije isti niti ima isti proces ličnog otkrića niti mu je isti trenutak vreme za neke životne faze i poglavlja. Stoga budimo ono što jesmo i živimo naš život.

Pogledajte se u ogledalo i prepoznajte sebe, jer samo istina onoga što jeste, donosi čoveku autentičan život i slobodu. 

 

 

Ključ 1: Uzroci i promene (Bezvrednost)

S obzirom da su ljubavne veze jedni od najintenzivnijih i najinitimnijih relacija u koje ulazimo tokom života i gde se pokazuje šta jesmo, a šta nismo, odlučila sam da predstavim seriju tekstova u konceptu KLJUČ. Ključ je simbol otvaranja, najčešće vrata, a vrata koja otvaramo mogu biti vrata nečeg dobrog, prijatnog, isceljujućeg i poželjnog po nas, ali i vrata (samo)destruktivnog, mračnog, zavodljivog… Ne otvarate baš ta vrata sasvim slučajno. Vaš partner je neka vrsta vašeg ogledala  i onoga što vi jeste, vaš opozit bez koga ne biste saznali vašu suštinu. Predstaviću neka naša viđenja sebe  (na osnovu svoje psihološke prakse, znanja i istraživanja u psihologiji) i to kako se ona ogledaju u našim izborima. Ključ je u tvojoj ruci, koja vrata ćeš otključati i zašto?

Ključ 1. Bezvrednost (UZROCI I PROMENE)

U prethodnom tekstu sam govorila o tome kako naša percepcija bezvrednosti utiče na to kako formiramo neki odnos i kako ga dalje održavamo. U ovom tekstu posvetiću se tome kako je nastala bezvrednost i koji je ključ budućnosti, odnosno, koji je ključ promene.

Opažanje sebe kao bezvredne osobe ne dolazi sa našim rođenjem. U trenutku rođenja svi smo isti i svi jednako vredimo. Zapravo, jednako vredimo i tokom kasnijeg života, samo što nam naš razum i životne okolnosti ne idu u prilog. Kada biste spojili svu decu na jednom mestu, bez obzira na boju kože, rasu, religijsku pripadnost, socijalnu klasu i sve ono po čemu se navodno delimo u ovom životu, bez prethodnih instruiranja, uočili biste da je prirodni ljudski instinkt ostvarivanje konakta i prilaska drugome, i to se odvija na jednom možda primitivnom nivou, po principu prijatnosti. Ovaj nivo možda jeste primitivan, ali je ono po čemu bi i trebali da se delimo, ako uopšte i želimo da pravimo kategorije…Jednostavno, slične energije ili preciznije rečeno temperamenti će se približavati , a oni nekompatibilni neće zajedno opstajati. Ipak, kao što sam spomenula, naš razum često ne radi u korist nas, pa često vrednost pobrkamo sa ulogom koju neko zauzima u društvu, pa pomislimo da je zbog toga što je npr. ugledni profesor, vredniji od nas. Svi smo vredni, ali neko može imati višu poziciju, važniju socijalnu ulogu nego mi, ili može imati više moći, ali u pogledu toga ko smo pred ovim univerzumom, svi smo zapravo isti. Unutrašnju slobodu i ono što mi jesmo ne treba da bude bojimo time koji posao u životu obavljamo i šta sve možemo sebi da priuštimo.

Neki ljudi odrastu sa dobrim uzorima koji uspeju da im prenesu ovu poruku, što implicira da se osećanje lične vrednosti gradi duži vremenski period. Ukoliko čitate ovaj tekst jer se prepoznajte kao neko ko ima ovu teškoću, koja se najčešće uoči u okviru niskog samopouzdanja, morate znati da samopouzdanje treba da gradite sistematski i da stvaranje osećanja lične vrednosti i samopoštovanja ne ide preko noći. Važno je da imate strpljenja za sebe i da sebi sistematski dajete potkrepljenja nove životne filozofije. Do razvoja osećanja bezvrednosti najčešće dolazi usled neke od sledećih situacija (druga manje česta opcija jeste usled izuzetno disfunkcionalne veze) :

  • U vašoj porodici je postojao neko ko je bio izrazito kritički nastrojen, stavljao pred vas zahteve ili vas je i kažnajvao. Iznova i iznova ste bili kritikovani zbog različitih stvari: izgleda, postignuća, onoga što govorite, zbog vašeg ponašanja, zbog toga kako izaražavate osećanja i slično.
  • Dobijali ste poruku od roditelja, odrastali ste sa stalnim osećanjem da ste razočarali nekogaod njih. Vi niste ono što su oni želeli da budete, prosto ste promašaj.
  • Često ste bili odbacivani i osećali ste se nevoljeno od strane jednog ili oba roditelja. Dovoljno je i da ste bili ignorisani, što je takođe moglo da uslovi osećaj nevoljenosti i percepciju manje vrednosti.
  • Imali ste iskustva seksualnog, fizičkog ili psihičkog zlostavljanja od strane člana porodice
  • Bili ste ”dežurni krivac ” za sve što pođe po zlu, ”jastuče za igle” na kome se iskaljuju frustracije
  • Često ste dobijali poruku da niste dovoljno dobri, da niste ni za šta, da ste loši, i čak otvoreno su vam govorili da ne vredite.
  • Često su vas poredili sa drugima, ističući vaše nedostatke ili ono što vi u odnosu na druge ne možete (braća, sestre, rođaci, komšijska deca)i /ili su otvoreno preferirali drugu decu.
  • Jedan od roditelja je napustio porodicu, a vi ste krivili sebe povodom toga.

Usled ovoga razvija se bezvrednost koja predstavlja praktično globalno osećanje, koje se širi na različite sfere…Ako me roditelji nisu prihvatili i voleli, pa kako će bilo ko drugi. Ovo osećanje istrajava dugo godina i praktično smo jednim delom naše psihe zakočeni na tom ranom stupnju razvoja, dok drugim delom odrastamo…Dakle, potrebno je izbalansirati ova dva dela, tj. odluku i osećanje koje smo imali kao dete ostaviti zaista u prošlosti i ”ispisati” novi program jer sada više nismo deca, tj. uključiti racionalni deo ličnosti.

Prvi deo svake promene i nalaženje ključa budućnosti jeste prepoznavanje onoga što radimo i prepoznavanje otkuda to tu. Zašto je ovo važno? Pre svega, važno je jer kroz prepoznavanje počinjemo intenzivnije da se sećamo i možemo da dođemo u kontakt sa našim osećanjima koje smo imali kao deca. Ko nam je davao i kakve poruke? Čega se sećate kada pomislite na detinjstvo? Koja je to scena i kakvo je to osećanje? Ljudi se ceo život sećaju nekih scena, koje možda nisu kao događaji važne, ali su emocionalno važne za naš psihički razvoj. Zatvorite oči i počnite da se prisećate (ali ne sa ciljem da nekoga okrivljujete i ništa ne radite povodom toga što ste otkrili). Ukoliko imate poteškoće, pokušajte da identifikujete šta sada u vašem životu okida da se osećate bezvredno i pokušajte to da povežete sa vašim detinjstvom.

Pronalazak okidača je ujedno i drugi korak.   Treći korak je identifikovati da li izbegavate suočavanje sa sobom i na koji način. Da li se bunite, izbegavate otvoreno, konzumirate neke supstance kako biste izbegli samog sebe? Time zapravo samo pravite dodatnu barijeru i da biste izgradili svoje samopouzdanje, morate biti spremni da određeni stepen neprijatnosti i fazu u kojoj nećete moći koristiti te nefunkcionalne ”kečeve iz rukava”.

Sledeći korak bi se sastojao u izlistavanju toga kako vidite sebe i koliko su te tvrdnje koje imate o sebi zaista racionalne…koliko zaista nešto što vidite kod sebe kao nedostatak ili defekt jeste zaista to, a koliko nije? Da li na nečemu možete da poradite i na koji način?

Finalni korak jeste prepoznavanje sopstvenog obrasca prilikom biranja partnera i ostanak sa partnerima koji nas tretiraju sa poštovanjem, a ne sa dozom kriticizma i tako ponovno povređivanje sebe i igranje u začaranom krugu. Odnosno, upotreba pravog ključa u pravo vreme.

Naravno ovo je ukratko i plan jednog terapijskog procesa ovog problema, ali pre odlaska kod nekoga stručnog, možete i sami porazmisliti o sebi i svojim izborima. Sve je poželjno preispitati, pa i naše izbore i našu ličnost. Put u nepoznato može biti i put u sebe, ali kada upoznate sebe upoznaćete i mir.

 

Srce i panika

http://www.sretnazena.com/2017/12/sta-je-stvarni-uzrok-panicnog-napada-i.html

Volite li one sa kojima živite?

”Ona kaže, ona kaže
da nije teško zavoleti me
ali da je teško
svakog dana gledati me…”

Ustajete svakog dana i krenete u vaš radni dan. Ili ni ne krenete nigde, što je malo lošija opcija. Ali pretpostavimo da većina nas ide. Gužva, ljudi trube u autima, ili ako niste te sreće da budete vozač, tiskaju se u gradskom prevozu. Ubrzano je sve, nemate vremena da mislite, samo da stignete. Onda stignete tamo gde ste krenuli i kreće ustaljenost vašeg radnog zadatka. Prođe dan, dođete kući.

Kako se osećate dok ste u kući sa vašim partnerom?

Više puta sam konstatovala (kako javno, tako i privatno) kako uviđam promene u društvu na globalnom nivou. I verujte, upoznajući ljudi iz sveta, nije u našoj zemlji samo tako kako osećamo da jeste, po pitanju međuljudskih odnosa, krize vrednosti i krize ljudske duše uopšte. Duša kao da je postala nešto što ljudi dovoljno ne cene, a njeni produkti, kao na primer, osećanja, nešto što olako shvataju i trguju sa tim. Na primer… sa tobom sam da ne bih bio/la usamljen/a, ili …jer želim da budem voljen/a, pa sve do očiglednih koristi (finansijka najčešće). Sve više u psihološku oridnaciju dolaze ljudi koje njihovi partneri, muževi, žene, jednostavno više ne pokreću, čiji odnosi su odavno prestali da postoje u onom suštinskom smislu reči, sa kojima čak negde nema više ni ljubavi, iako na društvenim mrežama imaju razvučene osmehe (jer tamo svi moramo iskljuciti naš život i postati neko drugi). Šta se dešava i zašto su tu gde jesu?

Prvi i osnovni razlog što ljudi održavaju mnogobrojna ponašanja, pa i ovo,  jeste zato što je tako lakše. Čuveni grafit kaže “Ako može, ja bih da ne platim” . E pa to.  Ja ne bih da platim cenu razvoda ili raskida, i onda da osećam odjednom svu tu tugu, bol, razočarenje, možda i stid. Ne bih da objašnjavam svetu otkud ja posle 10 godina braka u svojoj 40.godini ostavljam svoju ženu jer je ne volim više. Ona je sjajna, ali ona nije ta. A ne bih ni da trpim gnev, njenu patnju i često osudu drugih. ‘’Ovako jednostavno održavam zadovoljavajući nivo funkcionisanja. Nema intenzivnih emocija, ali zato nisam ni srećan. Možda ponekad budem kratkotrajno srećan kada flertujem sa drugim ženama ili ako ne razmišljam previše, i imam seks sa njima, ali znam kome se vraćam” (reče jednom jedan moj klijent). Ipak svoje cene hodom linijom manjeg otpora plaćamo različitim neurotskim tegobama. Intenzivne promene raspoloženja, različite tegobe u telu… Da li želite ovako da se osećate i za 10 godina? Ili da ne idemo tako daleko…sledeće godine?

Drugi razlog je izraženo osećanje zavisnosti i simbiotski odnos, odnosno, nedovoljno razvijen sopstveni identitet i potreba da postoji neko za koga ćemo se intenzivno vezati i ko će umesto nas preuzimati određene odgovornosti. Postoje dva puta kojima su ovakve osobe odgajane. Prvi je da su obično odrastale u okruženju gde su roditelji želeli da detetu osiguraju sve i gde su detetove potrebe za nezavisnošću i razvijanje sopstvene sposobnosti i identiteta bile sputavane. Obično se formiraju rano i (još i  pre nego dete krene u školu)  je naviknuto da zavisi od nekoga.  Drugi mogući put je da je značajno nedostajala roditeljska podrška i zastićenost. Osobe koje su odrastale u ovakvim okruženjima najčešće postaju anksiozne, sa niskim stepenom samopouzdanja i oslanjaju se na drugoga. Preispituju svoje odluke, osećaju veliki stepen anksiznosti kada su u pitanju sopstvene sposobnosti …Partneri ovih osoba su najčešće kao roditeljske figure, koje neretko donose važne odluke u odnosu i predstavljaju neku vrstu vodiča za ove osobe.

Treći razlog je strah od usamljenosti i strah da promenimo već postojeće stvari., odnosno ja bih rekla strah da se suočimo sa sobom. Ima ljudi koji nikada ne mogu da budu sami ili da ostanu u tišini. Imaju suviše svojih unutrasnjih sadržaja i konflikata, pitanja, dilema, te je stoga uvek potebno da neko bude tu ili da oni nešto rade da bi napravili distrakciju. Izdržati samog sebe, pogledati se u ogledalo i stati i reći…Da, ja sam takav i takav.. , postaje gotovo nemoguća misija. U mom životu je mnogo toga zapravo onako kako ne želim…uff..pa za ovo treba hrabrosti. Ovo nije lak proces i ne mozemo ga baš uraditi dok puknemo prstima. Ali ja se pitam stalno kao psiholog i kao ljudsko biće, kakav život želite da živite? Da li mislite da se život kakav želite dešava ili vi učestvujete u njemu? Go with the flow je takva floskula koja je prvobitno osmišljena da ljudima pruži rasterećenje, a onda je doživela svoj procvat i pogrešno se počela interpretirati i usvajati kao neki standard života kome treba da težimo (uostalom kao floskula ”Ne treba se vezivati ni za šta”, što je potpuno neprirodno, jer kao bića imamo težnju da se vežemo).

Život nije ”Go with the flow”…jer… zapitajte se šta želite…da budete učesnik života ili posmatrač? Kao posmatrač možda vam drvo života baci poneku jabučicu i vi se trenutno okoristite, ali ako želite da budete učesnik…moraćete to drvo da zasadite, zalivate i osetite nekad i njegovu hrapavu koru. Od vašeg uverenja kakav je život, zavisi i to kako ćete ga proživljavati i da li ćete istrajavati u odnosima u kojima možda želite nekog drugog ili drugu, ili u kojima nema toga, ali nema ni onoga što čini jedan odnos funkcionalnim: poverenje, emocionalna bliskost, kvalitetan seksualni život i lična odgovornost.

Za ispunjen zivot je potreban rizik. Potrebno je da skočiš, a da ne znaš uvek koliko ćeš leteti i da li će ispod tebe biti sigurna mreža da te dočeka.

 

 

 

Psihološke povrede u detinjstvu (Vol.2)

http://www.sretnazena.com/2017/10/pisholoske-potrebe.html

Psihološke povrede u detinjstvu (Vol.1)

http://www.sretnazena.com/2017/10/savjeti-psihologa-kako-pobijediti-kriticara-u-sebi.html

Samopovređivanje:Problem o kome se ne govori

I hurt myself today
To see if I still feel
I focus on the pain
The only thing that’s real
The needle tears a hole
The old familiar sting
Try to kill it all away
But I remember everything

Mnogo sam puta pisala o ljubavi na svom blogu, međutim u većini slučajeva je bila u fokusu partnerska ljubav. Ona je važna i osetiti se voljenim i uzvratiti ljubav, osetiti tu energetsku razmenu, uspeti da održimo neki odnos sa nekim koga smo odabrali prema svojim kriterijumima, je zaista nešto što može da nam oplemeni život i oplemeni nas same. Međutim, postoji jedan kliše, koji često zanemarujemo, a to je: ‘’Da bi bio dobro sa drugom osobom, moraš biti dobro sam sa sobom’’. Šta to znači? Danas se provlači na bocama vode, motivacioni govornici ukazuju na to…a šta to znači?  Biti dobro sa sobom znači pre svega biti samosvestan i stati iza toga što si osvestio, ma kakvo ono bilo. Znači prepoznavati svoje emocije jasno i uspeti da povežeš njihov nastanak sa svojom životnom perspektivom i sa svojom životnom istorijom. Znači kanalisati emocije i upućivati ih na pravu adresu. Ne možemo to uvek. I potrebno je da prođe neki deo života da to naučimo. I to je ok. Međutim, neki od nas to prepoznaju i uče na teži način. Ovaj put želim da govorim o tom težem načinu-o samopovređivanju.

Izabrala sam ovu temu koja baš i nije uobičajena, o kojoj se ne govori mnogo i kada se pojavi kod ljudi se javljaju oprečna osećanja-od gađenja, čuđenja do uzimanja ‘’zdravo za gotovo’’. Zašto baš ova tema? Zato što sam jedan deo svoje karijere provela intenzivno radeći sa velikim brojem adolescenata sa ovim problemom, a kasnije, kada sam prešla u samostalne vode, dolazili su mi mladi ljudi, u dvadesetim godinama sa ovim problemom. Drugo, jer je samopovređivanje uvek aktuelna tema i ne odnosi se samo na direktno samopovređivanje nekim predmetom. Za mene kao psihologa, to je mnogo šira oblast .

Samopovređuju se mnogi ljudi na različite načine…ostajući u nefunkcionalnim vezama, uzimajući narkotike, gaseći opuške na svom telu, prejedajući se, češući se do krvi, bockajući ili seckajući svoje telo i praveći mu rane žiletima, noževima i raznim drugim predmetima. Samopovređivanje je kao zavisnost, svuda je oko nas, u različitim formama i predstavlja odraz adaptacije osobe na trenutnu životnu situaciju. Niko to ne radi zato što je to baš ‘’kul’’ ili baš super, ili što želimo da budemo mali buntovnici a la Kurt Kobejn, kako se obično misli. Ili zato što želim da privučem pažnju okoline. Najveći procenat mojih klijenata samopovređivao se u tajnosti na delovima tela koji se ne vide.  A mnogi od nas samopovređujući našu dušu, to ponajmanje čine zbog drugih, već zbog toga što ne mogu da ostanu sa sobom i suoče se.

Praksa pokazuje da se osobe najčešće samopovređuju iz više razloga. Najčešće sam dobijala odgovor da je to toliko snažan miks neprijatnih osećanja, koja jednostavno više ne mogu da se izdrže. Konstantna napetost, strepnja, razdražljivost, često i bes koji ne prolaze i gde osoba ne može više to da izdrži, pa mora da preseče negativni lanac. Drugi razlog jeste osećanje praznine, nepripadnosti ovom svetu, neuklopljenost u socijalnu sredinu, osećanje samoće, a ponekad bespomoćnosti da se bilo šta učini i promeni u svetu oko sebe- šta god da uradite sami ste i to ne nestaje, kada pogledate u nebo znate da ništa na ovom svetu trenutno ne može da ispuni prazninu i samoću koju osećate, pa onda samopovređivanje dođe kao neka vrsta preusmeravanja na fizičko, na čistu senzaciju i mogućnost da se oseti ista. Samopovređivanje nekako dođe kao opcija da se oseti jedinstvo tela i osećanja i da se povrati neka vrsta kontrole na sopstvenim životom, da se adaptiramo i nastavimo dalje. Bilo je slučajeva da se samopovređivanjem maskiraju osećanja duboke tuge zbog gubitaka ili zanemarivanja iz detinjstva. Dakle, u osobi koja se samopovređuje postoji volja za životom i želja da se život nastavi, ali je problem osmisliti taj život i izboriti se sa njim i frustracijama koje postoje u njemu.

 Iako često misle o tome kako bi bilo da život okončaju, veliki broj osoba koje se samopovređuju zapravo žele da nađu način da ovaj život žive, samo je strategija često ona koja njih povređuje direktno. Sečenje sebe ponekad je način da napravite barijeru između onoga što zaista osećate i sebe. Zato samopovređivanje često u praksi ima karakter zavisničkog ponašanja i nastavlja se iznova i iznova. Prosto je neverovatno koliko smo kao ljudska bića podložni liniji manjeg otpora i težnji da sebi olakšamo stvari, ili kako je sam Frojd govorio, hedonizmu? Na ovo čak i ukazuju noviji naučni modeli, jer se prilikom samopovređujućeg ponašanja oslobađaju endorfini i omogućavaju osobama da izbegnu neprijatne emocije, sa kojima im je teško da se nose ili generalno žele da ih izbegavaju. Stoga što ova samopovređujuća ponašanja postaju na neki način nagrada i omogućavaju osobi da izbegne neprijatno, na duže staze, su zapravo adiktivna i imaju tendenciju ponavljanja, jer postaju prirodni instinkt kada se neko oseća neprijatno, nervozno, prazno i sl.

Rešenje postoji. Moć ljudske transformacije je ogromna. Ali na našu žalost ili sreću, nije baš brza i zahteva da uložimo malo napora usput. Ukoliko vi ili neko koga znate, ima ovaj problem, nemojte osuđivati. Probajte da razumete da mnogo toga ljudi rade želeći najbolje, ali uporno udaraju u zid. Ovaj niti bilo koji drugi problem nije sramota imati, već je poruka da neke stvari sa sobom treba da revidiramo, sredimo, otkrijemo ko smo, zacelimo neke povrede iz detinjstva, a neke stvari i prihvatimo i shvatimo da ne možemo kontrolisati život oko sebe.  Često je oslobađajuće pustiti se i posmatrati sa radoznalošću šta se dešava u ovom našem životu. Neizvesnost i nepredvidivost su potrebni jednako kao i poznatost.

 

Grupa podrške-Napad panike

Pozivamo vas na grupu podrške putem kognitivno-bihejvioralne terapije za osobe koje imaju problem napadom panike.

Ukoliko ste nekada imali simptome gušenja, ubrzanog rada srca, stezanja u grlu, iznenadnog jakog straha, plasili ste se da ćete umreti ili poludeti, završavali često na hitnoj pomoći i nosili holter koji je pokazao da je vaše srce u redu, onda ovo je grupa za vas. Ova je grupa je bazirana na principima kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, koja se pokazala kao jedna od najefikasnijih u tretmanu napada panike. Osim toga, koristićemo i sve ostale raspoložive metode kako bi Vam pomogli da se borite i izborite sa top psihološkom teškoćom današnjice. Grupa je mesto gde možete sa ljudima koji imaju isti problem razgovarati o ovome i zajedno se podržavati i naučiti da imati napad panike NIJE SRAMOTA.

Napad panike se danas nalazi u top 5 problema zbog koji se ljudi obraćaju psihologu ili psihijatru. Karakteriše ga iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagode koji osobe najčešće opisuju kao osećaj da će se nešto strašno dogoditi npr. da imaju osećaj da će umreti, izgubiti kontrolu nad sobom, doživeti srčani udar, srušiti se ili čak poludeti.

Panični napad obično ne traje duže od pola sata, ali u roku od nekoliko minuta dostižu vrhunac, dok subjektivan osećaj osobe je da napad traje čitavu večnost i da se nikada neće završiti.

Tokom paničnog napada osobe doživljavaju: ubrzan rad srca i/ili preskakanje rada srca, vrtoglavicu, nesvesticu, otežano disanje i/ili nedostatak vazduha, trnjenje, nalet vrućine, mučninu, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili, osećaj da ne možemo da mislimo/govorimo normalno, strah da ćemo umreti/pasti/izgubiti kontrolu nad sobom/poludeti/ponašati se nenormalno… Ljudi najčešće imaju samo neke od ovih navedenih simptoma, i to ne moraju nužno biti svaki put isti.

Navedene smetnje često remete i smanjuju kvalitet života osobe. Najviše su pogođeni socijalni i emocionalni odnosi, ali neretko ometaju osobu i u akademskom i/ili radnom funkcionisanju. Na primer, kada se napad dogodi osoba najčešće pokušava da pobegne iz situacije ili mesta na kom se napad dogodio u nadi da će na taj način i sam napad prestati. Vrlo često osoba pobegne kući, nakon čega se oseća bolje. Vremenom to stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto. Neretko osoba ima strah da ostane sama, plašeći se da će im se dogoditi da zaista padnu, polude ili dobiju srčani udar, te da neće biti nikog uz njih ko bi im mogao pomoći.

Panični napad se vrlo uspešno tretira kognitivno-bihevioralnom terapijom. Rezultati koji se postižu ovim pristupom klinički su značajni i održavaju se i nakon završetka tretmana.

Često napad panike može biti vrh ledenog brega kada su u pitanju naši unutrašnji konflikti, o čemu više možete pročitati ovde.

Zašto grupa podrške za  napad panike?

Postoji nekoliko razloga zašto je grupna terapija dobar izbor kada je panični napad u pitanju:

  •  Pre svega, tu je saznanje da problem sa kojim se osoba suočava nije jedinstven, već da postoje i drugi ljudi koji se muče sa sličnim poteškoćama i da nije sama u svom problemu. To doprinosi ohrabrenju i olakšanju za nastavak rada na sebi.
  •  Članovi grupe jedni od drugih uče moguće načine suočavanja s poteškoćama i dobijaju informacije o uspešnosti pojednih strategija.
  • Grupa im omogućuje uvežbavanje novostečenih veština u zaštićenom okruženju, da bi posle iste mogli da primene i u svom svakodnevnom životu.

O grupi

U grupu se mogu uključiti punoletne osobe, bez obzira na pol, starost i obrazovni status. Grupu čini najviše 8 osoba, a članovi grupe sastaju se jednom nedeljno u trajanju od 90 minuta. Program se održava kroz 12 susreta koji se organizuju jednom nedeljno.

Da bi ste se uključili u grupu važno je da ste motivisani za rad na sebi i spremni da svaki dan odvojite bar 30 minuta kako bi uvežbavali tehnike i veštine koje ste naučili na grupi, promišljate o zadatim temama, čitate materijale, radite praktične zadatke i sl.

Voditeljke grupe podrške su Vanja Orlović i Anđelija Simić, master psiholozi s iskustvom u radu s osobama s različitim psihičkim poteškoćama.

Pre uključenja u grupu:

  • kandidati će prilikom prijave za grupu podrške dobiti na mail psihološke upitnike, koje nakon popunjavanja treba da vrate na mail jedne od voditeljki.
  • Nakon toga, kandidati će biti obavešteni o terminu individualnog susreta na kom će se prikupiti dodatne informacije o problemu putem intervjua. Tom prilikom će potencijalni član dobiti detaljnije informacije o radu grupe.

Cena individualnog dolazaka je 1500 dinara i plaća se prilikom dolaska na intervju. Cena uključuje psihodijagnostičke usluge. Nakon obavljenog intervjua, kandidat/kinja će biti obavešten/a putem mail-a o rezultatima i da li je grupa dobar izbor tretmana za njega/nju.

Cena grupnog programa

Cena grupnog programa iznosi ukupno 15.000 din (12 susreta po 90 minuta rada u grupi) i plaća se pre početka grupne podrške.

Mogućnost plaćanja u dve rate. Prva rata pre početka grupne podrške (7.500 dinara), druga rata pre početka 5. susreta tj. za mesec dana nakon početka grupe (7.500 dinara).

Za uplate u celosti odobravamo popust od 10% (13.500 dinara).

Kako se prijaviti?

Početak rada predviđen je za oktobar, a tačan datum i vreme biće naknadno objavljeni tj. kada se prijavi dovoljan broj zainteresovanih. Svoje mesto možete rezervisati popunjavanjem online obrasca. Kada se grupa oformi, bićete obavešteni o terminu prvog susreta grupe podrške.

Blog at WordPress.com.

Up ↑