Search

Andjelija Simic

​Fatalna privlačnost ili: Zašto ostajemo sa emotivno nedostupnim partnerima?

Jedna od najsrećnijh stvari koja može da vam se dogodi u životu je srećno detnjstvo. 

Kao što bi rekao Dostojevski :’’Jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva,možda je najbolje vaspitanje, a ako  ponesete mnogo takvih uspomena, onda je čovek spasen za ceo život’’. Ukoliko pitate mene kao psihologa složiću se u potpunosti sa ovim. Danas je sve više popularno da radimo brze terapije, da klijentu ponudimo tehnike gde će se brzo zaceliti. I to je u redu. Bez nekih tehnika koje se fokusiraju na sada i ovde ne bismo mogli, ali mislim da se neopravdano zanemaruje veza sa našim odrastanjem i osećanjem koje smo imali kao deca koje se kasnije sabiraju i čine neku vrstu obrasca koji imaju tendenciju pononog oživjavanja u toku života i tako predstavljaju neke korene naših kamena spoticanja. Bili smo ostavljeni, krtikovani, prezaštićeni, zlostavljani, uskraćeni za nešto, izostavljani, namerno ili nenamerno, na neki način smo bili oštećeni i povređeni. Ovo postaje deo nas i dugo nakon što odrastemo mi upravo kreiramo situacije gde smo bili loše tretirani ili gde smo se neprijatno osećali kao deca. Ovi situacije iz detinjstva i odnosi određuju kako se ponašamo, mislimo i osećamo u odraslom životnom dobu. One utiču kakve partnere biramo, kako se odnosimo ka sebi, ka prijateljima, da li strahujemo o gubitaka ili smo perfekcionisti, ili se plašimo da ne pogrešimo, ili se osećamo kao vukovi samotnjaci i još mnogo toga. Vrši se takozvano ponavljanje traume iz detinjstva u cilju da bi se ona na neki način zacelila, pa onda pokušavamo to da uradimo sa preteranim radom, sa pijenjem puno alkohola, uzimanjem raznih droga, prejedanjima, ulaženjem iz veze u vezu…U nekom trenu nam je jasno da to nisu zaceljenja već da ovo radimo jer se osećamo sigurno sa tim uverenjima, ona su naša kuća i ne znamo za bolje. 
Već sam uradila mnogo profila ličnosti i puno puta na razgovoru ljudi koji dolaze čula…’’Ja znam da on ili ona nisu za mene, ali ja osećam jako veliku privlačnost i ne mogu da se oslobodim… Ili ’’Ja ga/je volim, a on/a ne može da se veže za mene’’ ..’’ jJa nisam osoba za vezu’’  ’’Postajem očajan/očajna kada osetim da meneko može napustiti’’ i sl. U svakom slučaju, zaljubljeni smo u  emotivno nedostupnu osobu ili smo mi sami neko ko je takav. Ljudi dođu sluđeni i veoma iscrpljeni na razgovore jer se osećaju nekako u zamci-nit da krenu dalje niti da budu sa tim nekim.  Iz daljeg razgovora saznajem da se nekako često osećaju kao da su emotivno napušteni ostavljeni, i da često partnerovu distrakciju, dosadu ili neobraćanje pažnje, tumače kao potencijalne znake mogućeg raspada veze. Ovo može ići do trenutaka opsednutosti i stalim nadziranjem da će nas partner ostaviti pa sve do suptilnih znakova kada se naglo oneraspoložimo,  a ne saopštimo to partneru. Veze ovih osoba su najčeše vrlo burne i prave emocionalne klackalice.. Skloni su osećanjima ljubomore, emocionalne zavisnosti, ljutnje zbog opažene nelojalnosti. U jednom trenu postaju opsednuti partnerom,dok u drugom su hladni i pasivno agresivni, jer kažnjavaju partnera zbog ostavljanja. Osnova je kako će izdržati bez partnera, kao ’’riba na suvom’’,kako će se preživeti.Druga krajnost je panično izbegavanje intimnih veza sa odgovarajućim partnerima zbog straha od gubitka (iz jedne u drugu avanturu i beg na prve znake vezivanja). 
                  Zašto se ovo dešava?
Dešava se zbog ranog razvojnog obrasca koji je bio narušen sa značajanom osobom iz našeg detinjstva (roditelji). Postoji više potencijalnih razloga:
1. Roditelj je umro ili je napustio kuću veoma rano
2. Majka je bila odsutna ili hospitalizovana duže vremena kada smo bili deca
3. Odgajani smo od strane dadilja i sa roditejima nismo provodili puno vremena (šta će biti sa svom tom decom koja ne viđaju uopšte svoje roditelje?)
4. Majka je bila nestabilna usled sopstvenih teškoća (depresivna, zavisnik ) 
5. Roditelji razvedeni još u ranom dobu ii su se puno svađali a mi  bili prusutni
6. Gubitak pažnje roditelja zbog ponovnog braka, rođenja brata ili sestre lli drugih okolnosti
7. Prezaštićujuća okolina, gde dete nije naviknuto da se nosi sa teškoćama (nema resurse)
U životu osobe koje imaju ovakva pozadinska uverenja i obrasce se ’’kače’’  na osobe koji imaju potencijal da ih ostave, ne bili stalno proživljavali svoju obrazac iz detinjstva. Paradoksalno ali naša psiha tako funkcionišeć  Ljudi se zaglave u nekom odnosu, jer partneri osoba sa ovakvim životnim obrascima su najčešće: 
1.Oni koji ne mogu da se dugoročno posvete jer su oženjeni/udati, u drugim vezama ili na bilo koji način nedostupni
2. Nisu stalno u mogućnosti da budu sa nama (putovanja, radoholici-’’Imam devojku, ona živi u Americi,viđamo se tri puta godišnje,preteško mi je bez nje’’;’’Moj momak je stalno na poslu, radi 12 h sati, viđamo se jednom u dve, tri nedelje’’)
3. Emocionalno nestabilni (zavisnici od razlicitih stvari .alkohol, droga, kocka, seks i td.,zatim osobe koje imaju problema sa regulacijom emocija i raspoloženja, bez cilja u životu ili sa nerealnim, nestabilnim ciljevima ) ili osobe koje ne mogu iz bilo kod razloga da budu tu (problemi u sopstvenoj primarnoj porodici)
4. Osobe sa sindromom Petra Pana (’’Ostaću slobodan, neću se vezati,važno je samo dobro se zezati’’ u prevodu živimo život tinejdžera, zagovornici slobodnih, otvorenih veza, poligamisti i sl.)

Sa ovakvim tipovima ličnosti, osobe koje imaju obrasce ponašaja vezane za ostavljanje, osećaće jaku hemiju, ovakve osobe će ih privlačti kao magnet i želeće uporno da ostvare stabilno okruženje, a to nažalost nije moguće ukolko obe strane ne shvate svoje obrasce i ne budu voljne da se menjaju. Ili drugi slučaj je probati da otklonimo ovaj kamen spoticanja pre svega osvešćivanjem svojih ponašanja, a onda povezivanjem sa svojim unutrašnjim detetom kome treba uteha. Ovo nije proces koji se dešava preko noći ali je delotvoran i donosi benefite na duže staze. Uz to, osporavaju se i nefunkcionalni misleni obrasci. 

Svako zaslužuje ljubav i okruženje u kome se sigurno i voljeno oseća. Probajmo da ga kreiramo. 

Ars longa, vita brevis ili: Zašto je teško biti muzičar?

Obožavam muziku i zaista se vodim onom Ničeovom tvrdnjom da bi svet bez muzike bio izgubljen i jedna velika praznina. Međutim, svetsku muzičku scenu je zahvatio neki crni talas i u poslednje dve godine smo izgubili mnogo kvalitetnih ljudi. Neki su preminuli usled starosti, a neki su izvršili samoubistvo na vrhuncu svoje karijere. I to nisu usamljeni slučajevi, ako se osvrnemo u istoriju muzike i uopšte umetnosti,  videćemo još mnogo fantastičnih umetnika koji su na vrhuncu slave i veoma mladi završili tragično svoj život. Međutim, o ovim smrtima se često priča u medijima, ali i u stvarnom životu ako se osvrnemo imamo mnogo kvalitetnih ljudi koji su živote završili na ovaj način, a ”imali su sve”.

Zašto se to baš na taj način i tako dešava?

Ljudi su depresivni. Depresija je se nalazi u top 5 bolesti na listi Svetske Zdravstvene organizacije sa tendencijom porasta. Postoje određeni biološki korelati, ali mnogi oblici depresije su nastali tokom života usled određenog načina odrastanja, povreda koja su nam se desile tokom detinjstva i koje su se samo prolongirale kroz tinejdžerski život. Kao deca imamo određene emocionalne potrebe koje težimo da zadovoljimo, to su potrebe za ljubavlju, za pripadanjem, uvažavanjem našeg bića, pola i osećanja. U nekom trenutku, naši roditelji nekad ne uspeju da odgovore na ove potrebe (nenamerno uglavnom) i dolazi do nečega što se naziva povreda iz detinjstva. Često dolazi putem poređenja sa drugima, zahtevanja da budemo perfekcionisti, ćutanja i neobjašnjavanja postupaka, okrivljavanja…gde se formira negativna slika sebe koja se nastavlja kroz školovanje. Ovakve osobe najčešće imaju uverenja da niko neće zadovoljiti njihove emocionalne potrebe i osećaju se da ne pripadaju nigde, da su čudaci, da su različiti i da sa njima nešto nije suštinski u redu. Zatvaranje u sebe i pomalo odaljavanje od sveta, utiče na traženje utehe, na različite načine, kroz seks, narkotike i/ili umetnost. Mladom čoveku umetnost dođe kao neka vrsta bunta da izrazi sebe i načina života, preživljavanja i svega onoga što ne može u ovom realnom, stvarnom svetu. Idući tako kroz život mnogi i uđu u muzički svet, a da su već razvili neku vrstu psiholoških teškoća, kao što je anksioznost, panika, sklonost pesimizmu i depresivnom pogledu na svet, psihosmatske tegobe i sl.

Ne znam da li je Momo Kapor ili neki drugi pisac  jednom rekao: ”Umetnici se najčešće rađaju iz nedostatka ljubavi. Celoga života, mi, umetnici, želimo da samo budemo voljeni i govorimo volite me”. Mnogi se zapravo bave umetnošću da bi ispunili taj poriv da budu prihvaćeni,voljeni, kako bi se osećali dobro i znali da vrede. Međutim, ako želite da zadovoljite tolike ljude, to često vodi u to da se osećate depresivno, mrzovoljno, slomljeno ili razočarano-čim napustite stejdž ili odete kući u svoj svet. U svemu ovome je teško i da oformite jedan zdrav odnos i budete zaista voljeni zbog onoga što ste vi, jer malo njih u stvari u vama vidi vas, već postajte ono što radite, a to je umetnost. U tim trenucima, kriza identiteta je jaka. U  nekom trenutku dođete do svog vrhunca, osvojite neka tržišta i postanete popularni, a od vas se i dalje očekuje da ostanete na nivou i produkujete. Počinjete da osećate pritisak i težinu slave, anonimnosti. Od vas se očekuje da budete neko, ko je drugačiji od drugih i da to non stop dokazujete. Kao što vas nekada nisu videli kao deo mase, sada vas takođe ne vide kao deo mase, a plus imaju i očekivanja. To sve stvara jednu podložnu atmosferu da utehu tražite na nekim drugim mestima, koja vas zapravo vuku sve više na dno, iz koga nažalost nekada nema puta nazad.

Istraživanja ukazuju da je profesija muzičara jedna od najstresnijih profesija, pre svega jer se uvek nalazite u stalnom pritisku da postižete, da stvarate, a istovremeno se brinete o različitim tehničkim stvarima, odnosno, težite da se održite na površini, sa radnim vremenom koje nije suštinski prilagođeno čoveku, uz veliki umor, icrpljenost, energetsko pražnjenje i nemogućnost da planriate vreme niti vašu budućnost. Takođe, stalna borba za priznanjem i često njegov nedostatak vas uvodi u stanje depresivnosti i očajanja i na neki način održava.

Perfekcionizam kod muzičara je izražen čak deset puta više nego kod prosečne populacije,upravo iz te želje da se bude voljen i da se popravi onaj deo sebe koji je ranjen i povređen.

Korišćenje droga u svetu umetnika je takođe jedan deo životnog stila i načina kako da se iznesu neki pritisci,a toliko dugo je prisutno da više ne znamo šta je starije. Neki koriste da bi imali uspešan koncert, a neki da bi smirili tenziju nakon. Ipak činjenica da uzimamo nešto sa strane da bismo navodno došli sebi, govori samo o tome koliko je teško stvarati i imati svoje JA iza koga možeš da staneš bez straha i duboko udahneš. Veliki zadatak ovog života jeste stati iza sebe, odlučno i biti ono što jesi, čak po cenu da ne budeš obožavan, da si dobro sa tim što jesi.

Na ovaj svet smo došli bez naše volje, dakle poklonjeno nam je postojanje. Verovatno ne bez razloga. Postoji misija za svakog od nas, a nekada je za njeno održavanje potrebno da budemo i na nekim tamnim mestima svoje duše i svog uma. Ali nemojte ostati tamo. Tama je nekad fascinantna i moćna, ali vrlo ograničena i za uzvrat mora da uzme nešto. Nemojte to biti vi.

 

 

 

 

 

 

 

Enjoy the silence ili:  Zašto Ćutanje (ni) je zlato?

Ne znam da li odrastanjem ili gledanjem suviše filmova koji imaju srećne krajeve ili čitanjem bajki, odrastemo verujući da je život fer. Da onoliko koliko damo, nužno se i vrati i to baš u tom poslu i baš u toj vezi.  Potrebno je samo da uložimo i vratiće nam se.  Ne treba ništa da potražimo ili da kažemo šta nam smeta. Pomalo kockarska premisa, samo što se često kockamo sa svojim emocijama.  A sa emocijama i željama, ne valja se kockati. U tom kockanju, često se osećamo izgubljenima, i ako sebe nikada ne možemo izgubiti, možemo izgubiti neko vreme i otežati svoj životni put. Neko bi rekao, pa šta, sve je za čoveka, tako je moralo, ko zna zašto je to dobro…Lično sam stava da se naknadno ne treba kajati, jer vi ste nešto uradili tada jer ste to u tom trenutku želeli i verovatno vas niko ne bi mogao ubediti u suprotno. Jednom rečju, morali ste proći neke puteve i odlično je što su se desili. U suprotnom, ne biste doznali neke delove sebe i ne biste spoznali zašto je važno imati granice u odnosima i zašto nam se ne vraća uvek sve odmah kada to i pošaljemo drugoj osobi.

Pre izvesnog vremena, moja klijentkinja se zajedno sa mužem  pitala zašto je prevarena.  Uz njihovu dozvolu, pokušaću da prenesem njihove  uvide do kojih su došli sedeći ispred mene. Uspešna je žena, koja je na pragu 40ih i prevarena je. Za nju je to bio šok, jer je to bio brak u koji je ulagala godinama i želela je da opstane. Problemi su počeli onda je partner ostao bez posla, a ona je radila naporno da bi mogla da pokrije sve zajedničke troškove. Muž je osećao preveliki pritisak, da mora da održi svoju mušku ulogu. Ona je radila stalno i osećala se kao da je on prezire, dok je on samo reflektovao sopstvenu nemoć i nezadovoljstvo, osećajući se nepotrebno po njegovim rečima. Ona izveštava da  nije stizala da bude srećna , trčeći od jednog do drugog posla. Analizom saznajemo da je ona uvek bila na raspolaganju, da često nije poštovala svoje granice i da se često zapravo osećala ”jadnom” i težila da udovoljava, da se žrtvuje i da ulaže u sve…Umesto zahvalnosti , kaže da je dobila prevaru, za koju ni on ne zna istinske razloge. Bilo je potrebno preseći jednostavno taj negativni krug i prilike su se namestile…S jedne strane dosada i nezadovoljstvo,  s druge strane nepoštovanje sebe i preveliko žrtvovanje. Dobitna kombinacija za raspad jednog odnosa.

Sa obe strane u ovom odnosu, vidimo da zapravo postoji nedostatak samopouzdanja i baziranje sopstvene vrednosti na nečemu spolja. Neverovatno ali samopouzdanje i možda preciznije rečeno vera u sebe da možeš, da si dovoljno dobar da uspeš i da budeš voljen, da možeš biti voljen, je upravo ta koja dovodi do toga da gradimo uspešne odnose ili da bar, prepoznamo da vreme toksične znake istih i reagujemo.  Nedostatak vere u sebe, vodi do toga da hronično udovoljavamo drugoj strani, da lebdimo oko nje ili njega u stalnom strahu da ne budemo ostavljeni (jer je onda to podsvesno dokaz da ne zaslužujemo ljubav ili da nešto suštinski sa nama nije u redu) i onda popuštamo pred nečim što nam očigledno ne odgovara. Ali ćutimo. Pretvaramo se u žrtvu i iz najboljih namera naš život se pretvara umesto u raj u kome uživamo, u pakao gde druga strana bespoštedno uzima. Nije uvek preko puta nas jedna narcistička svojevoljna struktura. Može biti, ali u svakom odnosu, dokle vi dajete, do tad će neko i uzimati. Vi ćete pokušavati da dajete misleći da čim neko uzima, tako treba i da će taj neko da vam govori hvala, ali ne uzimate u obzir da time kreirate jednu izuzetno predvidivu situaciju, koja postaje monotona i u kojoj je potrebno nešto novo da bi pokrenulo neki odnos.U ovom slučaju, ali i mnogim drugim, to je bilo uvođenje treće osobe, koja je najčešće suprotna od one koju smo prevarili. I ona za trenutak ”leči” naš ego..odnosno, kod ovog muža omogućava mu da povrati balans u svoju vrednost…jer je njegova vrednost zasnovana na tome da li je uspešan na poslu. Ali on o svojoj frustraciji dok traje ćuti. I tako…ćutanje je zlato koje je odvelo u blato.

U mnogim porodicama postoji kodeks ćutanja. O lošim stvarima se ne priča. U našim glavama ćutimo iz sramote, iz uverenja da nas drugi neće razumeti, dovoljno poštovati, da tako treba…plašimo se da se da budemo intimni u nekom psihološkom smislu sa osobom koju smo odabrali. I onda zadržavamo one pogrešne delove za sebe (jer se tiču našeg odnosa) i ne dajemo na videlo…druga strana to isto uradi i dovoljan je jedan pogrešan potez koji na kraju povuče mnogo drugih i nekad dođe do posledica velikih razmera. Nekada nažalost nema druge šanse i toga treba da budemo svesni.

Ćutimo jer se u suštini plašimo sebe, a nekad i znamo duboko u sebi ishod, ali se plašimo da stanemo iza njega. Plašimo se da vidimo šta stoji iza i da ne pokrenemo lavinu. Dok ćutiš, siguran si. A ja bih rekla, dok ćutiš, toneš sve dublje. Sam odredi, gde ćeš se zaustaviti.  Ćutnja je dobra, nekada, ali kao odraz hrabrosti, a ne straha od života i sebe.

Život je oko vas. Osvrnite se. Skinite masku. Budite jednom i ostavljeni. Probajte da li će se to baš uvek tako desiti. Kažite šta vam smeta. Budite fer prema sebi. Često je realnost projekcija onoga iznutra. Kako život da bude fer prema vama, ako vi niste dosledni prema sebi?

Kako živeti autentičan život-Reći ne onome što ne želiš

http://www.sretnazena.com/2017/07/kako-reci-ne-bez-da-drugu-osobu.html

Zavodljiva mogućnost bega ili: Zašto treba slediti sebe u ljubavi?

Često dani prolaze, a da zapravo nismo ni svesni kojom brzinom se odvija život oko nas. Ponekad nas to onako udari u glavu kada nas Fesjbuk svojom opcijom Uspomene podseti na to šta je bilo pre više godina, i dobijemo poziv za 10, 15, 20 godina mature i onda shvatimo da je prošlo toliko vremena. Taj poziv za mnoge predstavlja okidač ličnih preispitivanja i svođenja računa svog sopstvenog života. Najčešće ne konstatujemo uspeh, već se osvrćemo na ono što nismo uradili, na ono što nemamo, a tako jako bismo želeli. Jedan broj ljudi usmeren je na karijeru i šta bi sve tu moglo da se popravi, a  jedan broj, možda i najveći, preispituje svoje lične emotivne izbore, prijateljstva, prošle ili sadašnje veze i konstatuje da sa poslom može nekako i da se izbori i da odustane od toga da se ne bavi u potpunosti ili uopšte profesijom za koju se školovao, ali da ne može da se pomiri da će biti sam/a i neće naći partnera o kome sanja. Ima i onih koji su dugo u vezama koje ih ne ispunjavaju i u dilemi su da li da raskinu i krenu dalje sami ili sa nekim koga su upoznali i postali tako bezglavo opčinjeni novom osobom. Ima i onih koji se pitaju kakvi su to moji kriterijumi i da li možda treba da ih snizim, da ne bih bio sam/a? Postoje i ljudi koji i snize svoje kriterijume, jer spoznaju da su apsolutno neodrživi u realnosti i da su isključivo nastali iz jednog idealističkog i hednostičkog pogleda na svet. Šta je ideal i šta hedonizam, to ne možemo jasno i univerzalno definisati, ali do ovoga zajedno dolazimo  analizom i razgovorima. Međutim, ja bih akcenat stavila na određen broj ljudi koji svesno snižava svoje kriterijume iz straha da bude autentičan, da se bori za ono što zaista želi i  iz straha da bude sam. Usled toga imamo veliki broj suštinski nefunkcionalnih i neispunajvajućih emotivnih veza. Na izgled simpatičan par, koji deluje skladno, u kome postoji posvećenost,  ali u kome nema autentične bliskosti, kao ni strasti. Kao da je jedan deo ličnosti anesteziran , a da se u vezi biva onim drugim delom, koji objašnjava zašto je vaš partner dobar za vas. Ovakve veze mogu da opstaju godinama, da se izrode brakovi i deca, a da ljudi imaju osećaj praznine, nezadovoljstva, neispunjenosti , u nekom pritajenom obliku. I onda okolina zna da pita, pa šta njoj ili njemu fali… zašto je depresivan/depresivna? Zašto se odjednom tako zaljubio/la u nekoga? Stvari se ne dešavaju odjednom. Najčešće je ta druga osoba koja se sretne okidač i budi onaj deo koji smo anestezirali (mada prevara je kompleksna i ima više razloga,o čemu sa već pisala). Postaje mogućnost da se ostvari neki bolji život. A mogućnost boljeg života je tako divno zavodljiva i predstavlja veliki izazov.

Navela sam neka od važnih i sve češće postavljanih pitanja klijenata u dobi od 28 do 40 godina…Na razgovore najčešće dolaze dosta iscrpljeni, umereno depresivni, nesigurni, sa osećanjem došao sam do zida, ne znam gde ću sada….niti nastaviti dalje, niti krenuti…jer se u oba slučaja osećaju kao da nešto gube, a najradije bi pobegli na kraj sveta… Međutim, beg nikad nije rešio naše probleme niti naše dileme. Samo ih za kratko umirio,dok je jedan deo nas i dalje nesvesno radi vrlo aktivno i crpi nam životnu energiju i elan. Psihološki rečeno, radi se o krizi identiteta.

Kriza identiteta se može desiti u svakom trenutku u našem životu kada smo suočeni sa tim da ispitamo naše unutrašnje osećanje vrednosti i naše potrebe.  Može se ispoljavati na mnogo načina, ja sam ovde navela jedan koji je vezan za emotivne odnose, koji povuče i još neka dublja pitanja u čoveku. Predstavlja meru naše posvećenosti i istraživanja prema sebi i životu. Koliko se pozicioniramo na ove dve dimenzije našeg identiteta, ukazuje i gde smo trenutno u životu. Visoko posvećeni i skloni istraživanju je nešto što predstavlja idealnu opciju. U praksi najčešće srećemo osobe koje su sposobne da se posvete, ali se ne preispituju, ne istražuju previše, nisu prošli do kraja ovaj period preispitivanja šta žele od života. Oni najčešće završe na psihološkim razgovorima, jer žale za odlukama koje su napravili, najčešće zbog roditelja, okoline ili nedovoljno unutrašnje snage da budu autentični.

Tokom odrastanja i tokom života neminovno je da stavimo neku vrstu maske na sebe. I normalno je, da postoji izvesna slika nas dok smo u javnosti i dok smo sami sa sobom ili bliskim prijateljima. Međutim, nije poželjno da razlika između ove dve maske bude velika i da masku javnosti nosimo sa sobom stalno. Onda postajemo osoba koja ne živi svoj život, po svojim potrebama, već po onomešto treba ispuniti, što kaže okolina, mama i tata ili naš strah. Strah kaže vreme ti je da se sada skrasiš, vreme ti je da budeš sa nekim,šta previše biraš, snizi kriterijum, najvažnije je da je neko dobra osoba (šta znači dobra osoba?). Jednom rečju, budi drugi najbolji izbor. Samom sebi, a od druge osobe takodje napravi drugi najbolji izbor. E pa drugi najbolji izbor je najčešće izbor straha, bega, ali kako god…je drugi I kao takav nikad nije odraz našeg autentičnog I zaista željenog.

Gola istina je da ono što si potisnuo, mora se jednom probuditi. A tad može biti još problematičnije i još izazovnije. I može imati još više posledica…

Postoji jedna simpatična anegdota (za koju ne znam da li je istinita)  o početku karijere čuvenog muzičara Leonarda Cohena, koji se jako trudio da se uklopi u tadašnji mejnstrim i svira vesele pesme. Međutim, odziv poblike je bio razočaravajući i jednom se požalio zen učitelju za taj problem koji mu je rekao: ‘’Pa odsviraj mi te svoje pesme’’. Nakon što je ovaj odsvirao, on mu je uzvratio: ‘’Pa sve tvoje pesme imaju prizvuk tuge i zvuče tužno. Sviraj tužno’’.  Od tada se on okrenuo tome i počeo da uspeva. Budite ono što jeste, jer je to jedini put da živite ispunjen život. Ne garantuje uvek sreću, ali nema ni kajanja za neproživljenim.

 

Prvi srpski podcast na temu psihologije

Poštovani pratioci mog bloga,

čast i zadovoljstvo mi je da Vam predstavim prvi srpski podcast na temu psihologije! Dugo sam spremala ovaj projekat i razmišljala koje bi teme bile najzanimljivije, pa sam se odlučila da otvorim podcast sa uvek aktuelnom temom ljubavi. Svi vi koji volite audio sadržaje i želite da na miru slušate dok ležite, udobno sedite u svojim foteljama, vozite se u javnom prevozu, imate priliku da čujete nešto o savremenim psihološki saznanjima primenjenim u stvarnom životu. Budite slobodni da ostavite komentar, sugestiju, predlog ili da postavite pitanje, predložite temu za narednu emisiju.  Podcast možete pratiti na linku ispod, kao i klikom na jezičak Podcast na mom blogu. Hvala Vam na praćenju mog bloga, čitanju i nadam se budućem slušanju. Dobrodošli!

Zašto nam se neki ljudi iznova vraćaju u život?

https://www.youtube.com/watch?v=O6crchnAYaM

”Jureći ljubav hvatao sam samo kraj…” Veliki deo naših života sačinjava potraga za ljubavlju, hteli to da priznamo ili ne. I to nije neobično. Čovek je biće ljubavi i želi da voli i da da ljubav. Ponekad u toj potrazi naletimo na različite ljude za koje se vežemo ali naš odnos nikako da profunkcioniše. I pun je lepih, ali mnogo više ima trenutaka u kojima nam se ne sviđa kako se stvari odvijaju, kako smo tretirani, koliko poštovani i voljeni…Ipak, uprkos toj nefunkcionalnosti takvi odnosi  opstaju i često nisu u pitanju meseci, već godine. Kao da ste u nekoj ”upali-ugasi” vezi. Jedna strana u ovakvom odnosu mnogo više trpi i često biva depresivna, niskog samopouzdanja/samopoštovanja, niskog vrednovanja sebe. I vrti se u začaranom krugu. Tu obično dospe kod psihologa pitajući se šta je snašlo. Ovo je tekst namenjen svima onima koji su nekakvim vrstama odnosa koji ne napreduju, a koje ne mogu da prekinu i gde postoji osoba koja se uporno vraća u njihove živote, bez naznaka da će tu ostati trajnije.

Prva stvar koja se nama ljudima ne sviđa jeste da smo i mi odgovorni za nekakav odnos, a ne isključivo taj neko ko nam se tako uvek vraća i ”muči ” nas. To je prva teška stvar koju generalno ne želimo da prihvatimo, a to je da je odgovornost i na nama. Sad koliki stepen, to nije ni važno, ali često imamo izbore da nešto uradimo ili ne uradimo. Kada nas neko pozove, možemo jednostavno da se ne javimo. Ali uglavnom to ne učinimo. Radoznalost je ubila mačku. Da li samo radoznalost? Često percipiramo život dosadnim, pa je bolje da se bilo šta, pa makar i negativno dešava. Treći razlog je što naša uverenja o ljubavi i naša struktura ličnosti tako savršeno odgovara strukturi koja nas ”progoni”. U prošlom tekstu sam pisala o alter egu sa kojim ne možemo da prekinemo tako lako vezanost, a sada bih se osvrnula i na nešto što se zove narcističko-mazohistička veza. Vrlo je verovatno da osoba koja se na ovakav način ”pridiže iz mrtvih” i iznova i iznova vraća u vaš život, ima elemente narcizma, a mi iako nam tu nešto ne odgovara ostajemo, iz pomalo mazohističkog poriva da se nesvesno nekom potčinimo, potpuno prepustimo i na neki način uživamo u toj ”slatkoj patnji”. Kada smo na seansama dolazili do ovakvih otkrića, za ljude je to bilo užasno šokantno. Teško da su mogli da prihvate svoj deo ličnosti i odgovornosti u ovakvom odnosu.  Ko bi želeo da pati? I mazohizam se nekako uvek povezuje sa time da uživamo da nas neko bičuje ili bije. Mazohizam može imati razne, vrlo suptilne forme. ”Svaka bol je meni draga, sve dok je od tebe”- da li vam ovo zvuči poznato. Ili, volela ga je toliko da je bila spremna da učini sve? Malo smo i medijski i bajkovito bili pothranjivani tokom odrastanja sa ovim. Da li mazohizam onda znači i potpuno predavanje nekome, bez postavke jasnih granica (jer da smo ih imali, ne bismo došli do tih razmera nekog odnosa)? Često je tako. Sem toga,nije teško biti fasciniram narcističkim strukturama, jer oni vrlo dobro znaju kako da to i ostvare.

Sada kada znamo udeo naše odgovornosti, hajde da se vratimo na to ”Zašto se on/a meni vraćaju u život iznova i iznova?”.  Ove osobe imaju tendenciju da se ponavljaju i pojavljuju kroz isti broj ljubavnika iznova i iznova. Odgovara im to što su to poznate osobe, gde su se već pokazali, nego da su to neke osobe koje tek treba da upoznaju i ponovo dokazuju. Dok su sa jednom osobom, većina njih ostaje verna toj osobi, ali vrlo brzo im postaje dosadno ili se ne osećaju komforno kako odnos napreduje, osećaju se ugroženim i onda nestanu, da bi se nakon nekog vremena ponovo javili. Sa psihološke tačke gledišta, ovakvim ljudima nedostaje ono što u psihologiji zovemo objektna konstantnost. Objektna konstantnost označava našu sposobnost da održimo pozitivna osećanja prema nekoj osobi, iako smo ljuti na nju povodom nečega što je uradila ili iako nam trenutno u odnosu sa njom ne ide baš najbolje, kao i da održimo odnos sa njom ako nam ona nije fizički dostupna (”daleko od očiju, daleko od srca”). Ovakve osobe sa naricističkom strukturom to jednostavno ne poseduju. Onda kada malo zagusti, postane loše, kada se osećaju na neki način ugroženo, ”ranjeno”, gube pozitivna osećanja prema osobi sa kojom su u vezi, a što je još gore imaju obično i nisku frustracionu toleranciju, pa ni ne žele da se trude, već radije pribegavaju ”lakšem rešenju” i odlaze. Pošto su dobri šarmeri, uvek imaju kome da se vrate i tako prolaze kroz isti ciklus dugo vremena. Od svakoga uzmi samo najbolje-otprilike bi bio taj moto, a ljudi su zamenljivi. Ljubav često ne vide onako kako to vidi druga strana, već kao neku vrstu prijatnog osećanja, ali koje mogu da ostvare i sa još nekim sem sa vama. Dok je on/ona vama jedini,ovoj vrsti narcisa ste vi uglavnom jedini, ali najčešće u tom trenutku.U sledećem…ko to zna… Ovo ukazuje na smanjenu empatiju i posmatranje stvari isključivo i samo iz svoje perspektive. Zato su ovakvi odnosi najčešće izuzetno iscrpljujući.

U praksi se uglavnom ovakav odnos u nekom trenutku prekida na dva načina. Prvi je prekid od strane osobe koja trpi i prekidom od strane narcističke strukture, koja na primer uznapreduje u svom životu na društvenoj lestivici i u skladu sa tim i izabere ”nove” osobe.

Ovo bi bio jedan od pokušaja objašnjenja ovakvih ”upali-ugasi” odnosa i njihove dinamike. Na nama je da izaberemo šta želimo. Sigurna sam da je to što ste osetili sa vašim osobama bilo zaista onako kako ste i mislili, ali da vaša srodna duša pobegne čim se oseti nesrećno, ugroženo ili dosadno, čim nema onog početnog sjaja. Zapitajte se da li želite ovakav odnos i šta on za vas znači i dokle je vaša granica? Imate li je uopšte? Sve je u redu, dok smo mi sa sobom u redu i znamo svrhu onoga što činimo. Velika istina jeste i da odnos može biti u redu, samo ako su obe strane dobro same sa sobom, ili ako su spremne da posvećeno rade na sebi.

 

 

Šta je trauma i kako se nositi sa njom?

http://www.sretnazena.com/2017/05/kako-se-nositi-sa-traumama-iz-proslosti.html

 

 

Ljubavna sudbina ili alter ego?

Zadržite svoj dah,zažmurite i setite se kada ste nekoga tako jako voleli da ste se osećali pomalo izgubljeno u svom životu i da ste radili stvari koje možda nikada ne biste. Vaša ličnost se nekako menjala i postali ste bespovratno neko drugi. Da li se sada više ili manje sebi sviđate tako izmenjeni, to je već tema za drugi blog post. Ali definitivno ste postali neko drugi, i život kao da ste mogli da podelite na pre i posle nekoga. Obično nema puno takvih ljudi u našim životima, koji mogu da izvrše uticaj na našu ličnost. Postavlja se pitanje da li oni zaista utiču ili mi utičemo sami na sebe? Postoji li neka čudna, magična nit koja nas tako snažno drži u nekim odnosima i šta je zapravo ona?

Mnogi ljudi danas pate zbog ljubavi. Osećaju da im ljubav nije uzvraćena onako kako bi želeli i da njihove emocionalne potrebe nisu zadovoljene.  Osećaju se pomalo i iscrpljeno jer nikako da ‘’prebole’’ nekoga i onda se izuzetno jako trude da potisnu svoja osećanja, i onda još više pate. Istina je da ne možeš ubiti nešto tako sveto kao što je ljubav, možeš samo da joj daš novi oblik i probaš da razumeš zašto je tako kako je. Mnogi se vrte u odnosima koji su odnosi koji mnogo više odnose, nego što donose i gotovo od većine njih sam čula rečenicu da je taj  neko/ta neka i prokletstvo i blagoslov u njihovom životima.  Neki ih nazivaju i karmičkim susretima…istina je kako god da ih nazivate, bitno je da sa nekim teško ili nikako ne ostvarujete ono što vam je potrebno, a opet ostajte u tom odnosu i imate osećaj kao da ste u nekom lavirintu, da ste zaglavljeni. Zaglavljeni u ljubavi.  Pošto moja priroda nikad ne spava, počela sam intenzivno da razmišljam zašto se to dešava. Iako je svaka ljubavna priča u neku ruku ista, ali i zapravo različita, i može se analizirati sa više psiholoških uglova, primetila sam da su ovakve priče uglavnom rezultat susreta sa samim sobom, odnosno, sa drugim, suprotnim delom sebe. Izgleda da smo sreli svoj alter ego i da je sve ono što smo želeli, a nismo smeli,  ono na čemu potajmo zavidimo,  ili ono što jako volimo kod sebe, očitavamo kao u ogledalu kod drugog i ostajemo u tom krugu.  Iz tog razloga bivamo tako drastično promenjeni nakon tih susreta i održavanja odnosa.  Alter ego predstavlja zapravo drugu, veoma drugačiju verziju nas, koja je na neki način neosvešćena i zarobljena u nama samima. Ali ne zauvek, kao što vidimo. Neko preko puta nas je sve ono što smo mi jednim delom sebe želeli da budemo ili ispoljava baš neke osobine nas samih koje nam pogoduju i koje nas suštinski definišu. Sresti sebe je u isto vreme i prelepo i zastrašujuće i sa tim se treba znati  nositi. Baš u tome je i ”težina” nekog odnosa koji imamo i njegova zavodljivost, vrcavost i neponovljivost.  Zbog toga je neko naša ”polovina” ili ”srodna duša’, odnosno ovaj odnos doživljavamo kao izuzetno snažan i najčešće druga osoba poseduje izrazito jaku identifikacijsku funkciju na nas.  Susret svog alter ega je zapravo potvrda našeg sopstvenog narcizma, a u ovim odnosima česta je i konstatacija, pa nisam nekad siguran/na da je/ga volim; ”mogu ja bez njega/nje”…ali na prvu pojavu tog partnera/ke osoba i dalje nastavlja i istrajava u odnosu.  Sve ovo potvrđuje da smo zapravo prvo i uvek sami sa sobom i da je važno da dobro upoznamo sebe.  Ovde je poželjno otići kod psihologa i detaljnije proraditi šta sada kada ste sreli svoj alter ego…gde ćete dalje sa njim i možete li sa njim? S druge strane, zašto je baš osoba preko puta nas toliko identifikacijski važna? Da li se zaista i na svojoj koži uveravamo u onu čuvenu Jungovu rečenicu: ”Sve dok nesvesno, ne postane svesno, zvaćemo ga sudbinom.” Nismo slučajno sreli tog nekog. Postoji razlog, a on se krije u nama samima. ”Pogledaj u sebe i dobićeš odgovor”. Zvuči tako pitko dok čitamo tamo negde ove mudre rečenice, a u stvari, njihovo pravo značenje možda do susreta sa nekim ljudima ili samim sobom, nismo dovoljno dobro razumeli. Ko je Vaš alter ego i zašto?

 

 

 

Blog at WordPress.com.

Up ↑