Search

Andjelija Simic

KLJUČ: Biramo partnere spram sebe (Ključevi budućnosti)

S obzirom da su ljubavne veze jedni od najintenzivnijih i najinitimnijih relacija u koje ulazimo tokom života i gde se pokazuje šta jesmo, a šta nismo, odlučila sam da predstavim seriju tekstova u konceptu KLJUČ. Ključ je simbol otvaranja, najčešće vrata, a vrata koja otvaramo mogu biti vrata nečeg dobrog, prijatnog, isceljujućeg i poželjnog po nas, ali i vrata (samo)destruktivnog, mračnog, zavodljivog… Ne otvarate baš ta vrata sasvim slučajno. Vaš partner je neka vrsta vašeg ogledala  i onoga što vi jeste, vaš opozit bez koga ne biste saznali vašu suštinu. Predstaviću neka naša viđenja sebe  (na osnovu svoje psihološke prakse, znanja i istraživanja u psihologiji) i to kako se ona ogledaju u našim izborima. Ključ je u tvojoj ruci, koja vrata ćeš otključati i zašto?

Ključ 1. Bezvrednost

To kako vidimo sebe danas, u ovom trenutku, u velikoj meri je nastalo usled toga kako smo odgajani, kako smo naučeni da primamo i da dajemo ljubav, kao i koje naše potrebe su uopšte tokom odrastanja bile zadovoljene. O ovome sam pisala u više navrata (Vidi Psihološke potrebe vol.1 i vol.2).  Na već narušeno samopouzdanje i sliku o sebi koju smo negde izgradili, često se može nadovezati i slika o sebi kada smo u vršnjačkoj grupi, koja najčešće samo pojača ono što smo već o sebi mislili i onda odrastemo sa tim da nama nešto fali, da se osećamo nesigurno, da ne vredimo, da se stidimo kada smo u javnosti ili kada se priča o nama, da ne znamo da primimo kompliment, i očekujući da će nas drugi obmanuti i prevariti. Istina je da imamo samo sadašnji trenutak i da već kada pričamo o njemu on postaje prošlost, i istina je da se trebamo usmeravati ka budućnosti i ka tome šta možemo, ali ono što jesmo sada, jeste nastalo iz neke prošlosti. Zato ja lično kao psiholog nisam pristalica novih trendova koji zagovaraju da se samo i isključivo oslanjamo na sada. To što smo sada nije nastalo sada, već je nastalo kao rezultat onoga svega što nam se dešavalo u prošlosti i naših reakcija na ta dešavanja. Prošlost ne treba da nas obeležava, ali treba da nam bude važan učitelj i da pruži uvide u ono što smo sada, a vrlo često prošlosti može pružiti i ključ budućnosti. Nekada je u zavisnosti od naših obrazaca vrlo predvidivo šta će nam se u budućnosti desiti. Zato je važno misliti o sebi. I van terapijskog susreta, i čak i ako ne možete da priuštite sebi uvek odlazak kod psihologa, razmišljajte o sebi. O tome kako ste odrastali, koje ste poruke primal od roditelja, od društva, šta ste izgradili kod sebe? Šta mislite o životu, o ljudima, o sebi, o muškarcima ili o ženama, o budućnosti? O ljubavi? Kako se vi osećate u ovom životu? Odakle ta osećanja? AKo želite da vaš život napreduje, ako želite da živite na višem stupnju svesti koji se razlikuje od pukog ispunjavanja fizioloških potreba, onda razmišljajte.  Jer u tim pitanjima se krije ključ vaše budućnosti.  Svako ima svoj ključ. U daljem tekstu govorim o ključu  ”ja ne vredim dovoljno” i o tome kako to utiče na izbor partnera.

Problem samopouzdanja je postao globalan. Ako bih morala procentualno da izrazim, jedno sedamdeset posto mojih klijenata je imalo ovaj problem, u nekom obliku. Neki su se eskplicitno obratili zbog toga, a nekima je to isplivalo kao problem u kasnijem radu i ispotavilo se da je to srž problema i njihovog kamena spoticanja. Najčešće problem samopouzdanja se manifestuje kroz jedno opažanje sebe kao jadnika, jadnice, kao crva malog koji tako nešto bitiše i traži od okoline i od sebe, i koji najčešće želi da se skloni od svih jer ga je suštinski sramota od samoga sebe i onoga što predstavlja (iako sa strane gledajući, ne bi imao objektivnog razloga za to). Sramota ga je sebe, onoga što jeste. Sramota je zapravo osećanje koje je najčešće povezano sa opažanjem sebe kao nekoga ko je nedovoljno vredan, ko ima neke mane i defekte, koji ako se otkriju izlazi taj sram koji kosi sve pred sobom i kada samo želimo da nikoga više ne vidimo. Zbog tog srama ne iniciramo susrete, veze, ili se povlačimo na pola puta, pa često ljudi ne znaju šta da očekuju od nas.  Osećamo da nam nešto fali suštinski da bismo bili kao ostali i sijali u životu. Kao da nosimo neku tajnu unutar nas, u srži našeg bića. A mi često činimo sve da je nekako prikrijemo. Čak i veoma uspešni ljudi na jednom polju, na primer u poslu, u emotivnom smislu mogu nositi ovo, hajde da ga tako krstim, osećanje jadnosti (iako psihološki gledano nije osećanje, već opažanje sebe, ali većina ljudi ovo ovako saopšti u početnim seansama).  Osećanje jadnosti je često nekima i okidač za samodestruktivno ponašanje i to baš u trenutku kada postaju uspešni. Jer se ta uspešnost toliko razlikuje od onoga kako oni vide sebe i kako ih druge vide i dolazi do praska koji je načešće vrlo dramatičan i poguban. Ovakvo opažanje sebe zaista uzrokuje veliki stepen tihe, pritajene patnje i viđenje sebe kao nekoga ko je nesrećan.  Međutim…kakav je to ključ budućeg odnosa?

Pre svega, izbegavamo da se vezujemo ili da upoznajemo druge. Ili ako ih upoznajemo onda su naše veze kratke, površne, gde kada dođe do intenzivnijeg zbližavanja, povlačimo se, da se ne bi naša ”tajna odala” i da taj neko ne bi zaista video nas onakve kakvi jesmo…

ili pristajemo na veze koje nam suštinski ne odgovaraju, gde je partner izrazito dominantniji, strog, kritički nastrojen prema nama, pa čak i neko ko nas može na izvestan način i psihofizički ugrožavati, jer mi pošto sebe vidimo kao jadne, ni ne zaslužujemo bolje.

Još jedan čest slučaj jeste neuzvraćena ljubav. Nekako uvek se zaljubimo u nekoga ko nije zainteresovan za nas, ili za one koji su nam izuzetno privlačni, koji su najpopularniji i najzgodniji,  čežnjivo želeći da oni pogledaju baš nas. Ali…  Jedna moja klijentkinja je uvek birala veze na daljinu. Partneri koji ne mogu da joj se posvete u potpunosti i na taj način stalno održava svoje jezgro ličnosti nedotaknuto. Taman kada partner poželi da je bolje upozna, ups…mora da ide… Niko se ne približava dovoljno blizu da vidi ono što se u njoj nalazi, da otkrije možda njenu ranjivost (ili bolje rečeno ljudskost) i da otkrije ko je ona, jer se ona ne oseća dovoljno vrednom da to bilo kome pokaže.

Druga struja ove priče, može biti zabavljanje sa partnerima u koje se ne zaljubljujemo ili koje mi konstantno postavljamo na lestvicu ispod nas, obezvređujemo i suštinski ih zanemarujemo.

Dakle, ili bezglavo jurimo za nekim sa kim osećamo jaku privlačnost, a ko nam je na izvestan način nedostupan, ili ako smo sa nekim ko nas voli, on vrlo brzo postaje nezanimljiv, i mi ga sve vreme obezvređujemo i na taj način gubimo privlačnost i hemiju između nas.  Previše kritički procenjujemo sebe, ali i druge.

Od onoga što jesi, ne možeš pobeći, ono će te sustizati kroz tvoje psihičke i fizičke senzacije, nekada simptome, ali i tvoje partnerske izbore. Ukoliko se pitaš zašto baš ti, zašto baš takvi izbori, zagledaj se prvo u sebe i vrati se u svoju prošlost. Kako si odgajan i kako si odrastao? Šta misliš o sebi i to će dati odgovor zašto patiš sada…

(Nastaviće se… Naredni tekst govoriće o tome kako dolazi do razvoja bezvrednosti i šta učiniti povodom nje tj.koji je ključ budućnosti?)

 

Featured post

Grupa podrške-Napad panike

Pozivamo vas na grupu podrške putem kognitivno-bihejvioralne terapije za osobe koje imaju problem napadom panike.

Ukoliko ste nekada imali simptome gušenja, ubrzanog rada srca, stezanja u grlu, iznenadnog jakog straha, plasili ste se da ćete umreti ili poludeti, završavali često na hitnoj pomoći i nosili holter koji je pokazao da je vaše srce u redu, onda ovo je grupa za vas. Ova je grupa je bazirana na principima kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, koja se pokazala kao jedna od najefikasnijih u tretmanu napada panike. Osim toga, koristićemo i sve ostale raspoložive metode kako bi Vam pomogli da se borite i izborite sa top psihološkom teškoćom današnjice. Grupa je mesto gde možete sa ljudima koji imaju isti problem razgovarati o ovome i zajedno se podržavati i naučiti da imati napad panike NIJE SRAMOTA.

Napad panike se danas nalazi u top 5 problema zbog koji se ljudi obraćaju psihologu ili psihijatru. Karakteriše ga iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagode koji osobe najčešće opisuju kao osećaj da će se nešto strašno dogoditi npr. da imaju osećaj da će umreti, izgubiti kontrolu nad sobom, doživeti srčani udar, srušiti se ili čak poludeti.

Panični napad obično ne traje duže od pola sata, ali u roku od nekoliko minuta dostižu vrhunac, dok subjektivan osećaj osobe je da napad traje čitavu večnost i da se nikada neće završiti.

Tokom paničnog napada osobe doživljavaju: ubrzan rad srca i/ili preskakanje rada srca, vrtoglavicu, nesvesticu, otežano disanje i/ili nedostatak vazduha, trnjenje, nalet vrućine, mučninu, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili, osećaj da ne možemo da mislimo/govorimo normalno, strah da ćemo umreti/pasti/izgubiti kontrolu nad sobom/poludeti/ponašati se nenormalno… Ljudi najčešće imaju samo neke od ovih navedenih simptoma, i to ne moraju nužno biti svaki put isti.

Navedene smetnje često remete i smanjuju kvalitet života osobe. Najviše su pogođeni socijalni i emocionalni odnosi, ali neretko ometaju osobu i u akademskom i/ili radnom funkcionisanju. Na primer, kada se napad dogodi osoba najčešće pokušava da pobegne iz situacije ili mesta na kom se napad dogodio u nadi da će na taj način i sam napad prestati. Vrlo često osoba pobegne kući, nakon čega se oseća bolje. Vremenom to stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto. Neretko osoba ima strah da ostane sama, plašeći se da će im se dogoditi da zaista padnu, polude ili dobiju srčani udar, te da neće biti nikog uz njih ko bi im mogao pomoći.

Panični napad se vrlo uspešno tretira kognitivno-bihevioralnom terapijom. Rezultati koji se postižu ovim pristupom klinički su značajni i održavaju se i nakon završetka tretmana.

Često napad panike može biti vrh ledenog brega kada su u pitanju naši unutrašnji konflikti, o čemu više možete pročitati ovde.

Zašto grupa podrške za  napad panike?

Postoji nekoliko razloga zašto je grupna terapija dobar izbor kada je panični napad u pitanju:

  •  Pre svega, tu je saznanje da problem sa kojim se osoba suočava nije jedinstven, već da postoje i drugi ljudi koji se muče sa sličnim poteškoćama i da nije sama u svom problemu. To doprinosi ohrabrenju i olakšanju za nastavak rada na sebi.
  •  Članovi grupe jedni od drugih uče moguće načine suočavanja s poteškoćama i dobijaju informacije o uspešnosti pojednih strategija.
  • Grupa im omogućuje uvežbavanje novostečenih veština u zaštićenom okruženju, da bi posle iste mogli da primene i u svom svakodnevnom životu.

O grupi

U grupu se mogu uključiti punoletne osobe, bez obzira na pol, starost i obrazovni status. Grupu čini najviše 8 osoba, a članovi grupe sastaju se jednom nedeljno u trajanju od 90 minuta. Program se održava kroz 12 susreta koji se organizuju jednom nedeljno.

Da bi ste se uključili u grupu važno je da ste motivisani za rad na sebi i spremni da svaki dan odvojite bar 30 minuta kako bi uvežbavali tehnike i veštine koje ste naučili na grupi, promišljate o zadatim temama, čitate materijale, radite praktične zadatke i sl.

Voditeljke grupe podrške su Vanja Orlović i Anđelija Simić, master psiholozi s iskustvom u radu s osobama s različitim psihičkim poteškoćama.

Pre uključenja u grupu:

  • kandidati će prilikom prijave za grupu podrške dobiti na mail psihološke upitnike, koje nakon popunjavanja treba da vrate na mail jedne od voditeljki.
  • Nakon toga, kandidati će biti obavešteni o terminu individualnog susreta na kom će se prikupiti dodatne informacije o problemu putem intervjua. Tom prilikom će potencijalni član dobiti detaljnije informacije o radu grupe.

Cena individualnog dolazaka je 1500 dinara i plaća se prilikom dolaska na intervju. Cena uključuje psihodijagnostičke usluge. Nakon obavljenog intervjua, kandidat/kinja će biti obavešten/a putem mail-a o rezultatima i da li je grupa dobar izbor tretmana za njega/nju.

Cena grupnog programa

Cena grupnog programa iznosi ukupno 15.000 din (12 susreta po 90 minuta rada u grupi) i plaća se pre početka grupne podrške.

Mogućnost plaćanja u dve rate. Prva rata pre početka grupne podrške (7.500 dinara), druga rata pre početka 5. susreta tj. za mesec dana nakon početka grupe (7.500 dinara).

Za uplate u celosti odobravamo popust od 10% (13.500 dinara).

Kako se prijaviti?

Početak rada predviđen je za oktobar, a tačan datum i vreme biće naknadno objavljeni tj. kada se prijavi dovoljan broj zainteresovanih. Svoje mesto možete rezervisati popunjavanjem online obrasca. Kada se grupa oformi, bićete obavešteni o terminu prvog susreta grupe podrške.

Featured post

Volite li one sa kojima živite?

”Ona kaže, ona kaže
da nije teško zavoleti me
ali da je teško
svakog dana gledati me…”

Ustajete svakog dana i krenete u vaš radni dan. Ili ni ne krenete nigde, što je malo lošija opcija. Ali pretpostavimo da većina nas ide. Gužva, ljudi trube u autima, ili ako niste te sreće da budete vozač, tiskaju se u gradskom prevozu. Ubrzano je sve, nemate vremena da mislite, samo da stignete. Onda stignete tamo gde ste krenuli i kreće ustaljenost vašeg radnog zadatka. Prođe dan, dođete kući.

Kako se osećate dok ste u kući sa vašim partnerom?

Više puta sam konstatovala (kako javno, tako i privatno) kako uviđam promene u društvu na globalnom nivou. I verujte, upoznajući ljudi iz sveta, nije u našoj zemlji samo tako kako osećamo da jeste, po pitanju međuljudskih odnosa, krize vrednosti i krize ljudske duše uopšte. Duša kao da je postala nešto što ljudi dovoljno ne cene, a njeni produkti, kao na primer, osećanja, nešto što olako shvataju i trguju sa tim. Na primer… sa tobom sam da ne bih bio/la usamljen/a, ili …jer želim da budem voljen/a, pa sve do očiglednih koristi (finansijka najčešće). Sve više u psihološku oridnaciju dolaze ljudi koje njihovi partneri, muževi, žene, jednostavno više ne pokreću, čiji odnosi su odavno prestali da postoje u onom suštinskom smislu reči, sa kojima čak negde nema više ni ljubavi, iako na društvenim mrežama imaju razvučene osmehe (jer tamo svi moramo iskljuciti naš život i postati neko drugi). Šta se dešava i zašto su tu gde jesu?

Prvi i osnovni razlog što ljudi održavaju mnogobrojna ponašanja, pa i ovo,  jeste zato što je tako lakše. Čuveni grafit kaže “Ako može, ja bih da ne platim” . E pa to.  Ja ne bih da platim cenu razvoda ili raskida, i onda da osećam odjednom svu tu tugu, bol, razočarenje, možda i stid. Ne bih da objašnjavam svetu otkud ja posle 10 godina braka u svojoj 40.godini ostavljam svoju ženu jer je ne volim više. Ona je sjajna, ali ona nije ta. A ne bih ni da trpim gnev, njenu patnju i često osudu drugih. ‘’Ovako jednostavno održavam zadovoljavajući nivo funkcionisanja. Nema intenzivnih emocija, ali zato nisam ni srećan. Možda ponekad budem kratkotrajno srećan kada flertujem sa drugim ženama ili ako ne razmišljam previše, i imam seks sa njima, ali znam kome se vraćam” (reče jednom jedan moj klijent). Ipak svoje cene hodom linijom manjeg otpora plaćamo različitim neurotskim tegobama. Intenzivne promene raspoloženja, različite tegobe u telu… Da li želite ovako da se osećate i za 10 godina? Ili da ne idemo tako daleko…sledeće godine?

Drugi razlog je izraženo osećanje zavisnosti i simbiotski odnos, odnosno, nedovoljno razvijen sopstveni identitet i potreba da postoji neko za koga ćemo se intenzivno vezati i ko će umesto nas preuzimati određene odgovornosti. Postoje dva puta kojima su ovakve osobe odgajane. Prvi je da su obično odrastale u okruženju gde su roditelji želeli da detetu osiguraju sve i gde su detetove potrebe za nezavisnošću i razvijanje sopstvene sposobnosti i identiteta bile sputavane. Obično se formiraju rano i (još i  pre nego dete krene u školu)  je naviknuto da zavisi od nekoga.  Drugi mogući put je da je značajno nedostajala roditeljska podrška i zastićenost. Osobe koje su odrastale u ovakvim okruženjima najčešće postaju anksiozne, sa niskim stepenom samopouzdanja i oslanjaju se na drugoga. Preispituju svoje odluke, osećaju veliki stepen anksiznosti kada su u pitanju sopstvene sposobnosti …Partneri ovih osoba su najčešće kao roditeljske figure, koje neretko donose važne odluke u odnosu i predstavljaju neku vrstu vodiča za ove osobe.

Treći razlog je strah od usamljenosti i strah da promenimo već postojeće stvari., odnosno ja bih rekla strah da se suočimo sa sobom. Ima ljudi koji nikada ne mogu da budu sami ili da ostanu u tišini. Imaju suviše svojih unutrasnjih sadržaja i konflikata, pitanja, dilema, te je stoga uvek potebno da neko bude tu ili da oni nešto rade da bi napravili distrakciju. Izdržati samog sebe, pogledati se u ogledalo i stati i reći…Da, ja sam takav i takav.. , postaje gotovo nemoguća misija. U mom životu je mnogo toga zapravo onako kako ne želim…uff..pa za ovo treba hrabrosti. Ovo nije lak proces i ne mozemo ga baš uraditi dok puknemo prstima. Ali ja se pitam stalno kao psiholog i kao ljudsko biće, kakav život želite da živite? Da li mislite da se život kakav želite dešava ili vi učestvujete u njemu? Go with the flow je takva floskula koja je prvobitno osmišljena da ljudima pruži rasterećenje, a onda je doživela svoj procvat i pogrešno se počela interpretirati i usvajati kao neki standard života kome treba da težimo (uostalom kao floskula ”Ne treba se vezivati ni za šta”, što je potpuno neprirodno, jer kao bića imamo težnju da se vežemo).

Život nije ”Go with the flow”…jer… zapitajte se šta želite…da budete učesnik života ili posmatrač? Kao posmatrač možda vam drvo života baci poneku jabučicu i vi se trenutno okoristite, ali ako želite da budete učesnik…moraćete to drvo da zasadite, zalivate i osetite nekad i njegovu hrapavu koru. Od vašeg uverenja kakav je život, zavisi i to kako ćete ga proživljavati i da li ćete istrajavati u odnosima u kojima možda želite nekog drugog ili drugu, ili u kojima nema toga, ali nema ni onoga što čini jedan odnos funkcionalnim: poverenje, emocionalna bliskost, kvalitetan seksualni život i lična odgovornost.

Za ispunjen zivot je potreban rizik. Potrebno je da skočiš, a da ne znaš uvek koliko ćeš leteti i da li će ispod tebe biti sigurna mreža da te dočeka.

 

 

 

Psihološke povrede u detinjstvu (Vol.2)

http://www.sretnazena.com/2017/10/pisholoske-potrebe.html

Psihološke povrede u detinjstvu (Vol.1)

http://www.sretnazena.com/2017/10/savjeti-psihologa-kako-pobijediti-kriticara-u-sebi.html

Samopovređivanje:Problem o kome se ne govori

I hurt myself today
To see if I still feel
I focus on the pain
The only thing that’s real
The needle tears a hole
The old familiar sting
Try to kill it all away
But I remember everything

Mnogo sam puta pisala o ljubavi na svom blogu, međutim u većini slučajeva je bila u fokusu partnerska ljubav. Ona je važna i osetiti se voljenim i uzvratiti ljubav, osetiti tu energetsku razmenu, uspeti da održimo neki odnos sa nekim koga smo odabrali prema svojim kriterijumima, je zaista nešto što može da nam oplemeni život i oplemeni nas same. Međutim, postoji jedan kliše, koji često zanemarujemo, a to je: ‘’Da bi bio dobro sa drugom osobom, moraš biti dobro sam sa sobom’’. Šta to znači? Danas se provlači na bocama vode, motivacioni govornici ukazuju na to…a šta to znači?  Biti dobro sa sobom znači pre svega biti samosvestan i stati iza toga što si osvestio, ma kakvo ono bilo. Znači prepoznavati svoje emocije jasno i uspeti da povežeš njihov nastanak sa svojom životnom perspektivom i sa svojom životnom istorijom. Znači kanalisati emocije i upućivati ih na pravu adresu. Ne možemo to uvek. I potrebno je da prođe neki deo života da to naučimo. I to je ok. Međutim, neki od nas to prepoznaju i uče na teži način. Ovaj put želim da govorim o tom težem načinu-o samopovređivanju.

Izabrala sam ovu temu koja baš i nije uobičajena, o kojoj se ne govori mnogo i kada se pojavi kod ljudi se javljaju oprečna osećanja-od gađenja, čuđenja do uzimanja ‘’zdravo za gotovo’’. Zašto baš ova tema? Zato što sam jedan deo svoje karijere provela intenzivno radeći sa velikim brojem adolescenata sa ovim problemom, a kasnije, kada sam prešla u samostalne vode, dolazili su mi mladi ljudi, u dvadesetim godinama sa ovim problemom. Drugo, jer je samopovređivanje uvek aktuelna tema i ne odnosi se samo na direktno samopovređivanje nekim predmetom. Za mene kao psihologa, to je mnogo šira oblast .

Samopovređuju se mnogi ljudi na različite načine…ostajući u nefunkcionalnim vezama, uzimajući narkotike, gaseći opuške na svom telu, prejedajući se, češući se do krvi, bockajući ili seckajući svoje telo i praveći mu rane žiletima, noževima i raznim drugim predmetima. Samopovređivanje je kao zavisnost, svuda je oko nas, u različitim formama i predstavlja odraz adaptacije osobe na trenutnu životnu situaciju. Niko to ne radi zato što je to baš ‘’kul’’ ili baš super, ili što želimo da budemo mali buntovnici a la Kurt Kobejn, kako se obično misli. Ili zato što želim da privučem pažnju okoline. Najveći procenat mojih klijenata samopovređivao se u tajnosti na delovima tela koji se ne vide.  A mnogi od nas samopovređujući našu dušu, to ponajmanje čine zbog drugih, već zbog toga što ne mogu da ostanu sa sobom i suoče se.

Praksa pokazuje da se osobe najčešće samopovređuju iz više razloga. Najčešće sam dobijala odgovor da je to toliko snažan miks neprijatnih osećanja, koja jednostavno više ne mogu da se izdrže. Konstantna napetost, strepnja, razdražljivost, često i bes koji ne prolaze i gde osoba ne može više to da izdrži, pa mora da preseče negativni lanac. Drugi razlog jeste osećanje praznine, nepripadnosti ovom svetu, neuklopljenost u socijalnu sredinu, osećanje samoće, a ponekad bespomoćnosti da se bilo šta učini i promeni u svetu oko sebe- šta god da uradite sami ste i to ne nestaje, kada pogledate u nebo znate da ništa na ovom svetu trenutno ne može da ispuni prazninu i samoću koju osećate, pa onda samopovređivanje dođe kao neka vrsta preusmeravanja na fizičko, na čistu senzaciju i mogućnost da se oseti ista. Samopovređivanje nekako dođe kao opcija da se oseti jedinstvo tela i osećanja i da se povrati neka vrsta kontrole na sopstvenim životom, da se adaptiramo i nastavimo dalje. Bilo je slučajeva da se samopovređivanjem maskiraju osećanja duboke tuge zbog gubitaka ili zanemarivanja iz detinjstva. Dakle, u osobi koja se samopovređuje postoji volja za životom i želja da se život nastavi, ali je problem osmisliti taj život i izboriti se sa njim i frustracijama koje postoje u njemu.

 Iako često misle o tome kako bi bilo da život okončaju, veliki broj osoba koje se samopovređuju zapravo žele da nađu način da ovaj život žive, samo je strategija često ona koja njih povređuje direktno. Sečenje sebe ponekad je način da napravite barijeru između onoga što zaista osećate i sebe. Zato samopovređivanje često u praksi ima karakter zavisničkog ponašanja i nastavlja se iznova i iznova. Prosto je neverovatno koliko smo kao ljudska bića podložni liniji manjeg otpora i težnji da sebi olakšamo stvari, ili kako je sam Frojd govorio, hedonizmu? Na ovo čak i ukazuju noviji naučni modeli, jer se prilikom samopovređujućeg ponašanja oslobađaju endorfini i omogućavaju osobama da izbegnu neprijatne emocije, sa kojima im je teško da se nose ili generalno žele da ih izbegavaju. Stoga što ova samopovređujuća ponašanja postaju na neki način nagrada i omogućavaju osobi da izbegne neprijatno, na duže staze, su zapravo adiktivna i imaju tendenciju ponavljanja, jer postaju prirodni instinkt kada se neko oseća neprijatno, nervozno, prazno i sl.

Rešenje postoji. Moć ljudske transformacije je ogromna. Ali na našu žalost ili sreću, nije baš brza i zahteva da uložimo malo napora usput. Ukoliko vi ili neko koga znate, ima ovaj problem, nemojte osuđivati. Probajte da razumete da mnogo toga ljudi rade želeći najbolje, ali uporno udaraju u zid. Ovaj niti bilo koji drugi problem nije sramota imati, već je poruka da neke stvari sa sobom treba da revidiramo, sredimo, otkrijemo ko smo, zacelimo neke povrede iz detinjstva, a neke stvari i prihvatimo i shvatimo da ne možemo kontrolisati život oko sebe.  Često je oslobađajuće pustiti se i posmatrati sa radoznalošću šta se dešava u ovom našem životu. Neizvesnost i nepredvidivost su potrebni jednako kao i poznatost.

 

Yes Man ili: Ljudi dobri za druge

Život u 21. veku je više nego dinamičan. Aktivan je I zahteva od nas stalnu prisutnost kako bismo mogli da pronađemo i održimo neophodni balans. Često zaboravljamo koliko je balans važan u našim životima, jer živimo u haosu i bombardovani smo sa hiljadu obaveza dnevno, neki od nas su roditelji, supružnici, sinovi, ćerke, zaposleni,  I svako od nas ima neke dužnosti i obaveze u skladu sa ulogom koju nosi, kako  prema sebi, tako i prema drugima. Međutim u tom svetu obaveza često izgubimo kontakt sa sobom, a da bismo bilo dobro sa drugima i sa životom, važno je da prvo budemo dobro sa samim sobom. Međutim, pitam se kako ćemo biti dobro sami sa sobom ako zanemarujemo sebe? Ako radite ceo dan, zanemarujete sebe, ako ceo dan lenčarite, opet zanemarujete sebe, ako ste uvek na usluzi svima, i onda kada ste najumorniji i najradije bi spavali, a vi ugađate svima sem sebi…Veliki procenat psihičke, ali I fizičke energije zapravo dajete drugima, a ne dobijate ono što vam je potrebno za sebe, vi negirate na neki način sebe.

Poslednjih par meseci javlja  mi se mnogo ljudi za pomoć, koji imaju sjajan sklop osobina i nekako sam prijatno iznenađena koliko ima plemenitih ljudi oko nas u ovom svetu u kome su se malo one prave, istinske, humane vrednosti zagubile. Međutim, ti ljudi su svima dobri, sem sebi. Biti dobar čovek, biti uvek fer, biti uvek na usluzi drugima je ono što je imperativno uverenje po kojima ovi ljudi idu, a onaj tužni pogled kada ne mogu da ispune nečiju želju, zahtev ili kapric, u njima izaziva ogroman osećaj krivice koji ne mogu da izdrže i onda odlučuju ‘’ma hajde još ovaj put’’, ‘’nek ide život’’ I slušaju sve druge,a  ne sebe. Slažem se treba činiti dobro, ali i to dobro ima svoje granice. Svako uverenje i stav o životu, može biti i dobar po nas, ali isto tako i poguban, zavisi do koje granice idemo i da li zanemarujemo sebe.

Otkrivajući život ovih ljudi saznajem često da su tokom odrastanja bili primorani različitim roditeljskim, najčešće kritičkim porukama, da budu neko drugi, odnosno, da njihov način ponašanja, razmišljanja, osećanja nije dobar, već da je uvek neko drugi u pravu. Ili, vrlo često su bili u centru sukoba između roditelja, pa su izigravali ‘’ličnog psihologa’’ nekome od roditelja. Neki od njih su ‘’hodali kao po jajima’’ kada se obraćaju roditeljima, jer su se osećali odgovornim za svako roditeljsko stanje i mislili su da su oni krivi jer je mama depresivna, a tata besan. I ne mogavši da izdrže tu ničim izazvanu krivicu, povinovali su se željama roditelja. Ponekada su se bunili, ali su se uglavnom na kraju savijali. Danas su obično sa dominantnim partnerima (što može biti dominantan partner koji zna svoja prava i ne ugrožava drugog, ali I dominantan partner koji kinji, uvek zahteva da bude po njegovom i sl), ili imaju problem sa osobama iz njihovog okruženja  koji hoće da ih ukalupe i izmanipulišu, koji ih suštinski kao ljude ne poštuju.  Jedan deo klijenata je i imao sam roditelje koji su se ponašali po sličnom modelu i samo su usvojili to ponašanje kao poželjno. Ipak, dok oni saginju glavu i trpe, to trpljenje neretko dovodi do akumulacije neprijatnih emocija u telu i psihosmatskih problema.  Čirevi na koži, unutršanjim organima, migrene, tumori…Kažu šta da radim?

Prvo i osnovno, pitajte se šta želite.Šta je vaša potreba? Ko ste vi? Svi odnosi koje imamo u životu uče nas tome ko smo. Dokle možemo da se pružimo. Nećeš zaista znati koliko je duboka voda ako u nju ne zagaziš. Problem je što mi o tome ne razmišljamo iz ove perspektive. Ako imamo uverenja da moramo biti na usluzi drugima, da ih moramo spasiti, da moramo da ispunimo tuđi zahtev jer nam je žao drugoga, mi samo razmišljamo o toj osobi, identifikujemo se sa njom i razmišljamo iz njenih cipela. Poenta je vratiti se u sopstvene cipele. Hej, ja, ja ja…šta ja želim? Da li mi smeta ovo što radim? Pa ne znam. Neki mi kažu na seansi ‘’Ali ja ni ne znam da li mi smeta, nemam okvir’’. Dobro, ne znate, a jel osećate nešto neprijatno, jel imate neki osećaj u telu onda? Ako osećate da nešto ne valja, nemojte to gušiti u sebi. Primalni osećaji, intuicija, ja bih rekla naše nesvesno, je mudriji I stariji deo ličnosti i zna više od onoga što mi mislimo da znamo. Naša svest koja postoji kao nešto što je objektivno i konkretno sa jasnim uvidima je vrh ledenog brega i sasvim je mala. Zato poslušajte sebe za početak, to je granica. Granica je nekada osećanje u stomaku, neprijatnost, onaj glas iznutra to nisam ja…Dajte mu nekad za pravo. Načinite eksperiment. ‘’Ceo svet je pozornica’’, rekao je Šekspir. Što znači da i naš život nije toliko ozbiljan pa da ne možemo da pogrešimo, ili da nešto probamo. Možemo da probamo da poslušamo taj glasić pa da vidimo šta će biti. Možda bude baš dobro. Osvestite onda malo situacije u kojima ste na usluzi drugima. Šta vam daje, a šta crpi energiju? I imajte strpljenja, ali ovoga puta za sebe. Verujte, poštovanje drugih zadobićete ako poštujete sebe. Zašto? Iz prostog razloga jer ste sigurniji u sebe, osvestili ste sebe i svoje kvalitete, znate ko ste. A ljudi najviše poštuju one koji znaju sa sobom, jer je to znak da poseduju stabilnost i znaju kuda idu, a lepo je biti u okruženju nekoga ili sa nekim ko zna kuda ide. Kada imate granice i znate ko ste, ljubav postaje punija i svet je drugačiji oko vas. Samo jedna stvar koja se promeni u našem psihološkom polju,vodi do velikih promena u našim životima. Gotovo krucijalnih i transformacionih.  Ako kažemo DA na sve, šta je onda ono što zaista želim i kakav se predstavljam ljudima oko sebe? Razmislite i možda još bolje…probajte da kažete nekada i NE. Isceljujuće je.

 

​Fatalna privlačnost ili: Zašto ostajemo sa emotivno nedostupnim partnerima?

Jedna od najsrećnijh stvari koja može da vam se dogodi u životu je srećno detnjstvo. 

Kao što bi rekao Dostojevski :’’Jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva,možda je najbolje vaspitanje, a ako  ponesete mnogo takvih uspomena, onda je čovek spasen za ceo život’’. Ukoliko pitate mene kao psihologa složiću se u potpunosti sa ovim. Danas je sve više popularno da radimo brze terapije, da klijentu ponudimo tehnike gde će se brzo zaceliti. I to je u redu. Bez nekih tehnika koje se fokusiraju na sada i ovde ne bismo mogli, ali mislim da se neopravdano zanemaruje veza sa našim odrastanjem i osećanjem koje smo imali kao deca koje se kasnije sabiraju i čine neku vrstu obrasca koji imaju tendenciju pononog oživjavanja u toku života i tako predstavljaju neke korene naših kamena spoticanja. Bili smo ostavljeni, krtikovani, prezaštićeni, zlostavljani, uskraćeni za nešto, izostavljani, namerno ili nenamerno, na neki način smo bili oštećeni i povređeni. Ovo postaje deo nas i dugo nakon što odrastemo mi upravo kreiramo situacije gde smo bili loše tretirani ili gde smo se neprijatno osećali kao deca. Ovi situacije iz detinjstva i odnosi određuju kako se ponašamo, mislimo i osećamo u odraslom životnom dobu. One utiču kakve partnere biramo, kako se odnosimo ka sebi, ka prijateljima, da li strahujemo o gubitaka ili smo perfekcionisti, ili se plašimo da ne pogrešimo, ili se osećamo kao vukovi samotnjaci i još mnogo toga. Vrši se takozvano ponavljanje traume iz detinjstva u cilju da bi se ona na neki način zacelila, pa onda pokušavamo to da uradimo sa preteranim radom, sa pijenjem puno alkohola, uzimanjem raznih droga, prejedanjima, ulaženjem iz veze u vezu…U nekom trenu nam je jasno da to nisu zaceljenja već da ovo radimo jer se osećamo sigurno sa tim uverenjima, ona su naša kuća i ne znamo za bolje. 
Već sam uradila mnogo profila ličnosti i puno puta na razgovoru ljudi koji dolaze čula…’’Ja znam da on ili ona nisu za mene, ali ja osećam jako veliku privlačnost i ne mogu da se oslobodim… Ili ’’Ja ga/je volim, a on/a ne može da se veže za mene’’ ..’’ jJa nisam osoba za vezu’’  ’’Postajem očajan/očajna kada osetim da meneko može napustiti’’ i sl. U svakom slučaju, zaljubljeni smo u  emotivno nedostupnu osobu ili smo mi sami neko ko je takav. Ljudi dođu sluđeni i veoma iscrpljeni na razgovore jer se osećaju nekako u zamci-nit da krenu dalje niti da budu sa tim nekim.  Iz daljeg razgovora saznajem da se nekako često osećaju kao da su emotivno napušteni ostavljeni, i da često partnerovu distrakciju, dosadu ili neobraćanje pažnje, tumače kao potencijalne znake mogućeg raspada veze. Ovo može ići do trenutaka opsednutosti i stalim nadziranjem da će nas partner ostaviti pa sve do suptilnih znakova kada se naglo oneraspoložimo,  a ne saopštimo to partneru. Veze ovih osoba su najčeše vrlo burne i prave emocionalne klackalice.. Skloni su osećanjima ljubomore, emocionalne zavisnosti, ljutnje zbog opažene nelojalnosti. U jednom trenu postaju opsednuti partnerom,dok u drugom su hladni i pasivno agresivni, jer kažnjavaju partnera zbog ostavljanja. Osnova je kako će izdržati bez partnera, kao ’’riba na suvom’’,kako će se preživeti.Druga krajnost je panično izbegavanje intimnih veza sa odgovarajućim partnerima zbog straha od gubitka (iz jedne u drugu avanturu i beg na prve znake vezivanja). 
                  Zašto se ovo dešava?
Dešava se zbog ranog razvojnog obrasca koji je bio narušen sa značajanom osobom iz našeg detinjstva (roditelji). Postoji više potencijalnih razloga:
1. Roditelj je umro ili je napustio kuću veoma rano
2. Majka je bila odsutna ili hospitalizovana duže vremena kada smo bili deca
3. Odgajani smo od strane dadilja i sa roditejima nismo provodili puno vremena (šta će biti sa svom tom decom koja ne viđaju uopšte svoje roditelje?)
4. Majka je bila nestabilna usled sopstvenih teškoća (depresivna, zavisnik ) 
5. Roditelji razvedeni još u ranom dobu ii su se puno svađali a mi  bili prusutni
6. Gubitak pažnje roditelja zbog ponovnog braka, rođenja brata ili sestre lli drugih okolnosti
7. Prezaštićujuća okolina, gde dete nije naviknuto da se nosi sa teškoćama (nema resurse)
U životu osobe koje imaju ovakva pozadinska uverenja i obrasce se ’’kače’’  na osobe koji imaju potencijal da ih ostave, ne bili stalno proživljavali svoju obrazac iz detinjstva. Paradoksalno ali naša psiha tako funkcionišeć  Ljudi se zaglave u nekom odnosu, jer partneri osoba sa ovakvim životnim obrascima su najčešće: 
1.Oni koji ne mogu da se dugoročno posvete jer su oženjeni/udati, u drugim vezama ili na bilo koji način nedostupni
2. Nisu stalno u mogućnosti da budu sa nama (putovanja, radoholici-’’Imam devojku, ona živi u Americi,viđamo se tri puta godišnje,preteško mi je bez nje’’;’’Moj momak je stalno na poslu, radi 12 h sati, viđamo se jednom u dve, tri nedelje’’)
3. Emocionalno nestabilni (zavisnici od razlicitih stvari .alkohol, droga, kocka, seks i td.,zatim osobe koje imaju problema sa regulacijom emocija i raspoloženja, bez cilja u životu ili sa nerealnim, nestabilnim ciljevima ) ili osobe koje ne mogu iz bilo kod razloga da budu tu (problemi u sopstvenoj primarnoj porodici)
4. Osobe sa sindromom Petra Pana (’’Ostaću slobodan, neću se vezati,važno je samo dobro se zezati’’ u prevodu živimo život tinejdžera, zagovornici slobodnih, otvorenih veza, poligamisti i sl.)

Sa ovakvim tipovima ličnosti, osobe koje imaju obrasce ponašaja vezane za ostavljanje, osećaće jaku hemiju, ovakve osobe će ih privlačti kao magnet i želeće uporno da ostvare stabilno okruženje, a to nažalost nije moguće ukolko obe strane ne shvate svoje obrasce i ne budu voljne da se menjaju. Ili drugi slučaj je probati da otklonimo ovaj kamen spoticanja pre svega osvešćivanjem svojih ponašanja, a onda povezivanjem sa svojim unutrašnjim detetom kome treba uteha. Ovo nije proces koji se dešava preko noći ali je delotvoran i donosi benefite na duže staze. Uz to, osporavaju se i nefunkcionalni misleni obrasci. 

Svako zaslužuje ljubav i okruženje u kome se sigurno i voljeno oseća. Probajmo da ga kreiramo. 

Ars longa, vita brevis ili: Zašto je teško biti muzičar?

Obožavam muziku i zaista se vodim onom Ničeovom tvrdnjom da bi svet bez muzike bio izgubljen i jedna velika praznina. Međutim, svetsku muzičku scenu je zahvatio neki crni talas i u poslednje dve godine smo izgubili mnogo kvalitetnih ljudi. Neki su preminuli usled starosti, a neki su izvršili samoubistvo na vrhuncu svoje karijere. I to nisu usamljeni slučajevi, ako se osvrnemo u istoriju muzike i uopšte umetnosti,  videćemo još mnogo fantastičnih umetnika koji su na vrhuncu slave i veoma mladi završili tragično svoj život. Međutim, o ovim smrtima se često priča u medijima, ali i u stvarnom životu ako se osvrnemo imamo mnogo kvalitetnih ljudi koji su živote završili na ovaj način, a ”imali su sve”.

Zašto se to baš na taj način i tako dešava?

Ljudi su depresivni. Depresija je se nalazi u top 5 bolesti na listi Svetske Zdravstvene organizacije sa tendencijom porasta. Postoje određeni biološki korelati, ali mnogi oblici depresije su nastali tokom života usled određenog načina odrastanja, povreda koja su nam se desile tokom detinjstva i koje su se samo prolongirale kroz tinejdžerski život. Kao deca imamo određene emocionalne potrebe koje težimo da zadovoljimo, to su potrebe za ljubavlju, za pripadanjem, uvažavanjem našeg bića, pola i osećanja. U nekom trenutku, naši roditelji nekad ne uspeju da odgovore na ove potrebe (nenamerno uglavnom) i dolazi do nečega što se naziva povreda iz detinjstva. Često dolazi putem poređenja sa drugima, zahtevanja da budemo perfekcionisti, ćutanja i neobjašnjavanja postupaka, okrivljavanja…gde se formira negativna slika sebe koja se nastavlja kroz školovanje. Ovakve osobe najčešće imaju uverenja da niko neće zadovoljiti njihove emocionalne potrebe i osećaju se da ne pripadaju nigde, da su čudaci, da su različiti i da sa njima nešto nije suštinski u redu. Zatvaranje u sebe i pomalo odaljavanje od sveta, utiče na traženje utehe, na različite načine, kroz seks, narkotike i/ili umetnost. Mladom čoveku umetnost dođe kao neka vrsta bunta da izrazi sebe i načina života, preživljavanja i svega onoga što ne može u ovom realnom, stvarnom svetu. Idući tako kroz život mnogi i uđu u muzički svet, a da su već razvili neku vrstu psiholoških teškoća, kao što je anksioznost, panika, sklonost pesimizmu i depresivnom pogledu na svet, psihosmatske tegobe i sl.

Ne znam da li je Momo Kapor ili neki drugi pisac  jednom rekao: ”Umetnici se najčešće rađaju iz nedostatka ljubavi. Celoga života, mi, umetnici, želimo da samo budemo voljeni i govorimo volite me”. Mnogi se zapravo bave umetnošću da bi ispunili taj poriv da budu prihvaćeni,voljeni, kako bi se osećali dobro i znali da vrede. Međutim, ako želite da zadovoljite tolike ljude, to često vodi u to da se osećate depresivno, mrzovoljno, slomljeno ili razočarano-čim napustite stejdž ili odete kući u svoj svet. U svemu ovome je teško i da oformite jedan zdrav odnos i budete zaista voljeni zbog onoga što ste vi, jer malo njih u stvari u vama vidi vas, već postajte ono što radite, a to je umetnost. U tim trenucima, kriza identiteta je jaka. U  nekom trenutku dođete do svog vrhunca, osvojite neka tržišta i postanete popularni, a od vas se i dalje očekuje da ostanete na nivou i produkujete. Počinjete da osećate pritisak i težinu slave, anonimnosti. Od vas se očekuje da budete neko, ko je drugačiji od drugih i da to non stop dokazujete. Kao što vas nekada nisu videli kao deo mase, sada vas takođe ne vide kao deo mase, a plus imaju i očekivanja. To sve stvara jednu podložnu atmosferu da utehu tražite na nekim drugim mestima, koja vas zapravo vuku sve više na dno, iz koga nažalost nekada nema puta nazad.

Istraživanja ukazuju da je profesija muzičara jedna od najstresnijih profesija, pre svega jer se uvek nalazite u stalnom pritisku da postižete, da stvarate, a istovremeno se brinete o različitim tehničkim stvarima, odnosno, težite da se održite na površini, sa radnim vremenom koje nije suštinski prilagođeno čoveku, uz veliki umor, icrpljenost, energetsko pražnjenje i nemogućnost da planriate vreme niti vašu budućnost. Takođe, stalna borba za priznanjem i često njegov nedostatak vas uvodi u stanje depresivnosti i očajanja i na neki način održava.

Perfekcionizam kod muzičara je izražen čak deset puta više nego kod prosečne populacije,upravo iz te želje da se bude voljen i da se popravi onaj deo sebe koji je ranjen i povređen.

Korišćenje droga u svetu umetnika je takođe jedan deo životnog stila i načina kako da se iznesu neki pritisci,a toliko dugo je prisutno da više ne znamo šta je starije. Neki koriste da bi imali uspešan koncert, a neki da bi smirili tenziju nakon. Ipak činjenica da uzimamo nešto sa strane da bismo navodno došli sebi, govori samo o tome koliko je teško stvarati i imati svoje JA iza koga možeš da staneš bez straha i duboko udahneš. Veliki zadatak ovog života jeste stati iza sebe, odlučno i biti ono što jesi, čak po cenu da ne budeš obožavan, da si dobro sa tim što jesi.

Na ovaj svet smo došli bez naše volje, dakle poklonjeno nam je postojanje. Verovatno ne bez razloga. Postoji misija za svakog od nas, a nekada je za njeno održavanje potrebno da budemo i na nekim tamnim mestima svoje duše i svog uma. Ali nemojte ostati tamo. Tama je nekad fascinantna i moćna, ali vrlo ograničena i za uzvrat mora da uzme nešto. Nemojte to biti vi.

 

 

 

 

 

 

 

Blog at WordPress.com.

Up ↑