Search

Andjelija Simic

Zašto nam se neki ljudi iznova vraćaju u život?

https://www.youtube.com/watch?v=O6crchnAYaM

”Jureći ljubav hvatao sam samo kraj…” Veliki deo naših života sačinjava potraga za ljubavlju, hteli to da priznamo ili ne. I to nije neobično. Čovek je biće ljubavi i želi da voli i da da ljubav. Ponekad u toj potrazi naletimo na različite ljude za koje se vežemo ali naš odnos nikako da profunkcioniše. I pun je lepih, ali mnogo više ima trenutaka u kojima nam se ne sviđa kako se stvari odvijaju, kako smo tretirani, koliko poštovani i voljeni…Ipak, uprkos toj nefunkcionalnosti takvi odnosi  opstaju i često nisu u pitanju meseci, već godine. Kao da ste u nekoj ”upali-ugasi” vezi. Jedna strana u ovakvom odnosu mnogo više trpi i često biva depresivna, niskog samopouzdanja/samopoštovanja, niskog vrednovanja sebe. I vrti se u začaranom krugu. Tu obično dospe kod psihologa pitajući se šta je snašlo. Ovo je tekst namenjen svima onima koji su nekakvim vrstama odnosa koji ne napreduju, a koje ne mogu da prekinu i gde postoji osoba koja se uporno vraća u njihove živote, bez naznaka da će tu ostati trajnije.

Prva stvar koja se nama ljudima ne sviđa jeste da smo i mi odgovorni za nekakav odnos, a ne isključivo taj neko ko nam se tako uvek vraća i ”muči ” nas. To je prva teška stvar koju generalno ne želimo da prihvatimo, a to je da je odgovornost i na nama. Sad koliki stepen, to nije ni važno, ali često imamo izbore da nešto uradimo ili ne uradimo. Kada nas neko pozove, možemo jednostavno da se ne javimo. Ali uglavnom to ne učinimo. Radoznalost je ubila mačku. Da li samo radoznalost? Često percipiramo život dosadnim, pa je bolje da se bilo šta, pa makar i negativno dešava. Treći razlog je što naša uverenja o ljubavi i naša struktura ličnosti tako savršeno odgovara strukturi koja nas ”progoni”. U prošlom tekstu sam pisala o alter egu sa kojim ne možemo da prekinemo tako lako vezanost, a sada bih se osvrnula i na nešto što se zove narcističko-mazohistička veza. Vrlo je verovatno da osoba koja se na ovakav način ”pridiže iz mrtvih” i iznova i iznova vraća u vaš život, ima elemente narcizma, a mi iako nam tu nešto ne odgovara ostajemo, iz pomalo mazohističkog poriva da se nesvesno nekom potčinimo, potpuno prepustimo i na neki način uživamo u toj ”slatkoj patnji”. Kada smo na seansama dolazili do ovakvih otkrića, za ljude je to bilo užasno šokantno. Teško da su mogli da prihvate svoj deo ličnosti i odgovornosti u ovakvom odnosu.  Ko bi želeo da pati? I mazohizam se nekako uvek povezuje sa time da uživamo da nas neko bičuje ili bije. Mazohizam može imati razne, vrlo suptilne forme. ”Svaka bol je meni draga, sve dok je od tebe”- da li vam ovo zvuči poznato. Ili, volela ga je toliko da je bila spremna da učini sve? Malo smo i medijski i bajkovito bili pothranjivani tokom odrastanja sa ovim. Da li mazohizam onda znači i potpuno predavanje nekome, bez postavke jasnih granica (jer da smo ih imali, ne bismo došli do tih razmera nekog odnosa)? Često je tako. Sem toga,nije teško biti fasciniram narcističkim strukturama, jer oni vrlo dobro znaju kako da to i ostvare.

Sada kada znamo udeo naše odgovornosti, hajde da se vratimo na to ”Zašto se on/a meni vraćaju u život iznova i iznova?”.  Ove osobe imaju tendenciju da se ponavljaju i pojavljuju kroz isti broj ljubavnika iznova i iznova. Odgovara im to što su to poznate osobe, gde su se već pokazali, nego da su to neke osobe koje tek treba da upoznaju i ponovo dokazuju. Dok su sa jednom osobom, većina njih ostaje verna toj osobi, ali vrlo brzo im postaje dosadno ili se ne osećaju komforno kako odnos napreduje, osećaju se ugroženim i onda nestanu, da bi se nakon nekog vremena ponovo javili. Sa psihološke tačke gledišta, ovakvim ljudima nedostaje ono što u psihologiji zovemo objektna konstantnost. Objektna konstantnost označava našu sposobnost da održimo pozitivna osećanja prema nekoj osobi, iako smo ljuti na nju povodom nečega što je uradila ili iako nam trenutno u odnosu sa njom ne ide baš najbolje, kao i da održimo odnos sa njom ako nam ona nije fizički dostupna (”daleko od očiju, daleko od srca”). Ovakve osobe sa naricističkom strukturom to jednostavno ne poseduju. Onda kada malo zagusti, postane loše, kada se osećaju na neki način ugroženo, ”ranjeno”, gube pozitivna osećanja prema osobi sa kojom su u vezi, a što je još gore imaju obično i nisku frustracionu toleranciju, pa ni ne žele da se trude, već radije pribegavaju ”lakšem rešenju” i odlaze. Pošto su dobri šarmeri, uvek imaju kome da se vrate i tako prolaze kroz isti ciklus dugo vremena. Od svakoga uzmi samo najbolje-otprilike bi bio taj moto, a ljudi su zamenljivi. Ljubav često ne vide onako kako to vidi druga strana, već kao neku vrstu prijatnog osećanja, ali koje mogu da ostvare i sa još nekim sem sa vama. Dok je on/ona vama jedini,ovoj vrsti narcisa ste vi uglavnom jedini, ali najčešće u tom trenutku.U sledećem…ko to zna… Ovo ukazuje na smanjenu empatiju i posmatranje stvari isključivo i samo iz svoje perspektive. Zato su ovakvi odnosi najčešće izuzetno iscrpljujući.

U praksi se uglavnom ovakav odnos u nekom trenutku prekida na dva načina. Prvi je prekid od strane osobe koja trpi i prekidom od strane narcističke strukture, koja na primer uznapreduje u svom životu na društvenoj lestivici i u skladu sa tim i izabere ”nove” osobe.

Ovo bi bio jedan od pokušaja objašnjenja ovakvih ”upali-ugasi” odnosa i njihove dinamike. Na nama je da izaberemo šta želimo. Sigurna sam da je to što ste osetili sa vašim osobama bilo zaista onako kako ste i mislili, ali da vaša srodna duša pobegne čim se oseti nesrećno, ugroženo ili dosadno, čim nema onog početnog sjaja. Zapitajte se da li želite ovakav odnos i šta on za vas znači i dokle je vaša granica? Imate li je uopšte? Sve je u redu, dok smo mi sa sobom u redu i znamo svrhu onoga što činimo. Velika istina jeste i da odnos može biti u redu, samo ako su obe strane dobro same sa sobom, ili ako su spremne da posvećeno rade na sebi.

 

 

Šta je trauma i kako se nositi sa njom?

http://www.sretnazena.com/2017/05/kako-se-nositi-sa-traumama-iz-proslosti.html

 

 

Ljubavna sudbina ili alter ego?

Zadržite svoj dah,zažmurite i setite se kada ste nekoga tako jako voleli da ste se osećali pomalo izgubljeno u svom životu i da ste radili stvari koje možda nikada ne biste. Vaša ličnost se nekako menjala i postali ste bespovratno neko drugi. Da li se sada više ili manje sebi sviđate tako izmenjeni, to je već tema za drugi blog post. Ali definitivno ste postali neko drugi, i život kao da ste mogli da podelite na pre i posle nekoga. Obično nema puno takvih ljudi u našim životima, koji mogu da izvrše uticaj na našu ličnost. Postavlja se pitanje da li oni zaista utiču ili mi utičemo sami na sebe? Postoji li neka čudna, magična nit koja nas tako snažno drži u nekim odnosima i šta je zapravo ona?

Mnogi ljudi danas pate zbog ljubavi. Osećaju da im ljubav nije uzvraćena onako kako bi želeli i da njihove emocionalne potrebe nisu zadovoljene.  Osećaju se pomalo i iscrpljeno jer nikako da ‘’prebole’’ nekoga i onda se izuzetno jako trude da potisnu svoja osećanja, i onda još više pate. Istina je da ne možeš ubiti nešto tako sveto kao što je ljubav, možeš samo da joj daš novi oblik i probaš da razumeš zašto je tako kako je. Mnogi se vrte u odnosima koji su odnosi koji mnogo više odnose, nego što donose i gotovo od većine njih sam čula rečenicu da je taj  neko/ta neka i prokletstvo i blagoslov u njihovom životima.  Neki ih nazivaju i karmičkim susretima…istina je kako god da ih nazivate, bitno je da sa nekim teško ili nikako ne ostvarujete ono što vam je potrebno, a opet ostajte u tom odnosu i imate osećaj kao da ste u nekom lavirintu, da ste zaglavljeni. Zaglavljeni u ljubavi.  Pošto moja priroda nikad ne spava, počela sam intenzivno da razmišljam zašto se to dešava. Iako je svaka ljubavna priča u neku ruku ista, ali i zapravo različita, i može se analizirati sa više psiholoških uglova, primetila sam da su ovakve priče uglavnom rezultat susreta sa samim sobom, odnosno, sa drugim, suprotnim delom sebe. Izgleda da smo sreli svoj alter ego i da je sve ono što smo želeli, a nismo smeli,  ono na čemu potajmo zavidimo,  ili ono što jako volimo kod sebe, očitavamo kao u ogledalu kod drugog i ostajemo u tom krugu.  Iz tog razloga bivamo tako drastično promenjeni nakon tih susreta i održavanja odnosa.  Alter ego predstavlja zapravo drugu, veoma drugačiju verziju nas, koja je na neki način neosvešćena i zarobljena u nama samima. Ali ne zauvek, kao što vidimo. Neko preko puta nas je sve ono što smo mi jednim delom sebe želeli da budemo ili ispoljava baš neke osobine nas samih koje nam pogoduju i koje nas suštinski definišu. Sresti sebe je u isto vreme i prelepo i zastrašujuće i sa tim se treba znati  nositi. Baš u tome je i ”težina” nekog odnosa koji imamo i njegova zavodljivost, vrcavost i neponovljivost.  Zbog toga je neko naša ”polovina” ili ”srodna duša’, odnosno ovaj odnos doživljavamo kao izuzetno snažan i najčešće druga osoba poseduje izrazito jaku identifikacijsku funkciju na nas.  Susret svog alter ega je zapravo potvrda našeg sopstvenog narcizma, a u ovim odnosima česta je i konstatacija, pa nisam nekad siguran/na da je/ga volim; ”mogu ja bez njega/nje”…ali na prvu pojavu tog partnera/ke osoba i dalje nastavlja i istrajava u odnosu.  Sve ovo potvrđuje da smo zapravo prvo i uvek sami sa sobom i da je važno da dobro upoznamo sebe.  Ovde je poželjno otići kod psihologa i detaljnije proraditi šta sada kada ste sreli svoj alter ego…gde ćete dalje sa njim i možete li sa njim? S druge strane, zašto je baš osoba preko puta nas toliko identifikacijski važna? Da li se zaista i na svojoj koži uveravamo u onu čuvenu Jungovu rečenicu: ”Sve dok nesvesno, ne postane svesno, zvaćemo ga sudbinom.” Nismo slučajno sreli tog nekog. Postoji razlog, a on se krije u nama samima. ”Pogledaj u sebe i dobićeš odgovor”. Zvuči tako pitko dok čitamo tamo negde ove mudre rečenice, a u stvari, njihovo pravo značenje možda do susreta sa nekim ljudima ili samim sobom, nismo dovoljno dobro razumeli. Ko je Vaš alter ego i zašto?

 

 

 

Vodite li ljubav ili ljubav vodi vas?

Važan deo našeg života predstavlja seksualnost, upoznavanje sopstvene seksualnosti, svog tela i izražavanje seksualnosti kroz seksualni čin.  Seksualnost osobe i njena senzualnost se ne izražavaju samo i isključivo kroz čin seksa, već i kroz pokret, dodir, način govora, bliskost ili udaljenost sa drugim ljudima i na mnoge druge načine, ali je seksualni čin ono što je najočiglednije, najobuhvatnije i najdostupnije za analizu. Čemu analiza nečega što se podrazumeva sastavnim delom života i onoga o čemu se puno priča, toliko da se misli da se sve zna? Konstatno razgovaranje o nečemu ne znači i informativno razgovaranje. Istina je da se o seksu mnogo priča, ali se priča sa aspekta da problemi kao takvi ne postoji i da su svi olako uplovili u seksualni život. Kao psiholog koji se susretao sa različitim starosnim kategorijama, mogu da kažem da bez obzira na godine, postoji i dalje izvestan stid da se razgovara o ovim problemima i da se pomoć traži na vreme, baš zbog često vrlo napumpane i lažne slike koja se prenosi.  U ovom tekstu pokušaću da se osvrnem malo više na žensku problematiku, s obzirom da se o tome mnogo manje govori nego o muškim seksualnim problemima.

Ako otklonimo fiziološke uzroke, istraživanja ukazuju da svaka četvrta žena ima problema seksualne prirode. U ovo sam mogla da se uverim i sama, s obzirom na broj klijentkinja koje su dolazile i ukazivale mi na postojanje izvesnih teškoća u seksualnom životu, koje se uglavnom otkriju u kasnijim seansama i postanu zapravo primarni problem. Problemi koji se najčešće javljaju su gubitak seksualne želje, nemogućnost dostizanja orgazma, a neke su imale i problem bolne penetracije. Kod psihologa su dospele najčešće posle lekarskih i ginekoloških pregleda, gde je ustanovljeno da je sa njima zdravstveno sve u redu.

Najčešće u pozadini ovih problema stoji krhki ego ili izvestan stepen nesigurnosti u pogledu sopstvenog tela, a onda i u pogledu sopstvene ličnosti, odnosno konflikt kontrola-predavanje. Gubitak seksualne želje često ukazuje na problematiku u partnerskom odnosu, gde se emocionalne potrebe osobe ne zadovoljavaju na način na koji je njoj potreban ili neke emocionalne potrebe uopšte nisu nikada ni bile primećene ni zadovoljene. Naravno da prilikom svakog seksualnogproblema iskrsvaju pitanja koje su to potrebe koje nam partner mora zadovoljiti i da li su to uopšte realni standardi? Ako jesu, onda da li je partner sa kojim smo, zaista i odgovarajući? Zdrava i uspešna emocinalna veza ne može da isključuje kvalitetan seksualni odnos. S druge strane, ovo često može biti povezano sa trenutnom količnom stresa u životu ili depresivnog stanja, gde se osoba oseća neželjeno, nesigurno i gde otkrivamo jedan hronični problem nedostatka samopouzdanja, koji postoji najčešće od tinejdžerskih dana.

Nemogućnost dostizanja orgazma je takođe čest problem, koji se zataškava u nekim slučajevima i godinama, a kod nekih uz to se pridružuje i bolna penetracija koja uslovljava često izbegavanje seksualnog odnosa, a kasnije i gubitak seksualne želje. Najčešće iracionalna uverenja koja stoje u pozadini ovih problematika, odnose se na bazično nepoverenje prema ljudima, želju za kontrolisanjem svega, a sa tim i prepuštanje partneru, kao i uverenja da će partner na neki način sada posedovati osobu, da će mu ona biti potčinjena i podložna manipulaciji, biti krhka, ranjiva i druga osoba u odnosu na onu koju se on zaljubio. Nije retko da se osoba plaši sebe prilikomdoživljavanja intenzivnih emocija i senzacija, odnosno, da sebe zapravo ne prihvata i plaši se da sada kada se ogoli u seksualnom činu i orgazmu, postaje neko koga će partner napustiti.

Iako kod muškaraca najčešće srećemo probleme druge vrste, nemogućnost erekcije i prevremenu ejakulaciju, i ove probleme suštinski možemo posmatrati sa stanovišta samopouzdanja, odnosno, sa stanovišta koliko verujemo sebi, koliko verujemo drugima, kako se povezujemo sa njima i kako posmatramo sam seks. Naglasila bih da je kod muškaraca zbog same izloženosti njihovog polnog organa, veći pritisak da ”izvedu” seksualni čin, pa je to više povezano sa tzv.izvedbenom ili performans anskioznošću. No o tome nešto više u nekom narednom blog postu.

Seksom se danas manipuliše i seksom se danas leči, kada nam je dosadno, kada nas ostavi partner, partnerka (klin/ka se klinom/klinkom izbija), kada želimo da se opustimo, zabavimo… Seksom i asocijacijama na seks smo okruženi kada gledamo reklame na tvu, otvorimo novine, izađemo na ulicu. O njemu se priča i veliča se njegova krajnja destinacija, a to je orgazam i stavlja se isključivo i samo u svrhu sirovog užitka. Zbog toga želimo da što pre stupimo u njega dok smo mladi i često nedovoljno upoznati sa tim šta je zapravo seks i kakav je naš stav prema tome, a kada krenemo sa njim, onda žurimo da nam partner/ka bude zadovoljen, zabirnuti smo da li smo predebeli ili premršavi… U tome svemu, zaboravljamo da budemo prisutni sada i ovde i da se oslobodimo od zahteva da moramo da sve iskontrolišemo, pa i tok seksa, i užitak ne samo svoj, već i partnerov. Priznaćete toliko puno razmišljanja ne može uvesti vaše telo u stanje relaksiranosti i osloboditi iz vas energiju stvaranja, jer seks jeste energija kreacije i energija života, kojom ne treba manipulisati već naučiti njenu svrhu i njen tok.  Ne kaže se uzalud voditi ljubav..da bi nešto vodili, mora to nešto dobro da poznajte, da verujete sebi, ali i da verujete drugome.  Zbog toga pre svega, ono na šta se ja osvrćem u radu sa klijentkinjama i klijentima, jeste upoznavanje sopstvene ličnosti i sopstvenog tela, uz restrukturaciju toga šta zapravo znači seksualni odnos, šta zapravo znači penetracija i šta je zapravo kontrola nad nekim i da li je ona uopšte potrebna. Dakle, radimo na Vašem poimanju seksualnog odnosa, ali i na porukama koje su vam slate tokom odrastanja, uz praktične vežbe kako možete da prevaziđte određene problematike.

 

 

 

Šta se krije iza napada panike?

U današnje vreme je prilično popularno da se govori o napadima panike, a popularnost nekada može da nas upozori na to koliko se zapravo često javljaju napadi panike kod ljudi. Anksioznost je postala gotovo normalni stanovnik naših duša, a ona često prerasta i u paniku. Panika je svuda, u autobusima, avionu, tržnom centru… Ako odete u inostranstvo, videćete mnogo njih koji dišu u kesu i time ukazuju sebi prvu pomoć. Zašto je to tako?Jesmo li zaboravili od silne trke za materijalnim, da svoj mir ne možemo kupiti i da ako želimo bolji svet, ne možemo ako ne unapredimo sebe u duši, u svojoj svesti.

Najčešće su ovi napadi jako dramatični, i ako oni u svom vrhuncu traju svega nekoliko minuta, osobi se čini kao da je večnost i kao da će umreti, ugušiti se, poludeti. Najčešće ta dramatičnost jeste ono što navede osobe da podignu slušalicu i zatraži pomoć psihologa.

U svojoj karijeri, ni mene, kao ni većinu mojih kolega, klijent sa napadom panike nije zaobišao i po pravilu nije bio usamljen slučaj. Radeći sa njima, pre svega pružajući prvu psihološku pomoć kako da prevaziđu napade i funkcionalno obavljaju svoj posao, vrate se normalnim životnim aktivnostima, nisam mogla da ne zapazim da se ispod napada panike i navale anksioznosti koja je toliko jaka da postaje panike krije ipak nešto drugo. Zanimalo me je šta je to što se krije ispod napada panike i da li je panika samo simptom nečega dubljeg što se odigrava u našoj ličnosti?

Iako je ovo što iznosim na nivou moje lične teorije i ne uče nas baš previše o tome na raznoraznim edukativnim seminarima, panika može ukazati na različite stvari koje se odigravaju iza kulisa ili iza zatvorenih vrata naše ličnosti (naravno moram napomenuti da ovo ne važi isključivo i u svim slučajevima). Panika je najčešće simptom koji je društveno prihvatljiv i nekako stoji da kod psihologa ili psihijatra idemo iz očiglednih razloga, a sada je u pitanju panika…Imamo neki opipljiv symptom koji nas muči, opipljiv problem. Ipak iza toga se kod izvesnog broj klijenata, kada otklonimo početne simptome, isplivavaju pitanja smisla života, piitanja ličnog identiteta, ličnih granica, preispitivanja. Na neki način panični napad predstavlja samo vrh ledenog brega, koji je osobu naveo da se obrati za pomoć. Pitanja smisla sopstvenog života, pitanja smrti i sagledavanje smrtnosti sebe i nama bližnjih, nije nešto sa čim je lako nositi se na svesnom planu, nešto je što stvara izrazito jak osećaj neprijatnosti, beznadežnosti, ponekad usamljenosti i bespomoćnosti. Razmišljamo šta je život i šta smo postigli, ima li utehe za sopstvenu smrtnost ili smrtnost nama bliskih, postoji li nešto nakon našeg fizičkog postojanja, koliko smo zaista bliski u odnosima koje imamo, šta je ljubav, postoji li uopšte i kako se ona izražava, ko sam ja zapravo, čemu težim? Kako se ophodim sa drugima ? a još važnije kako se drugi ophode prema meni? Umem li samo da primam potrebe i osećanja drugih, bez da im se otvorim? Koje sam seksualne orijentacije? Da li je sve ovo što sam do sada napravio vredno? Šta je vredno u mom životu i ono što me istinski pokreće? Najčešće saznajemo da je osoba imala neki stresni period iza sebe, kada je mobilisala svoje snage i uspešno se izborila sa stresorom, ali sada kada se telo krenulo opuštati, došlo je do panike. Iako za ovo postoji biološko objašnjenje, postoji i psihološko, koje se jednostavno može izraziti rečenicom: Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ od samog sebe. Ono što postoji duboko u nama kao važno pitanje, ili kao važan konflikt koji čeka razrešenje ili kao važna opomena nesvesnog da nešto radimo izuzetno pogrešno u našem životu, ne može biti skriveno, već će simbolički naći svoj put, možda kroz naše snove ili možda kroz naše simptome kojima sada možemo da se ‘’legalno’’ bavimo negde na terapiji.

Mnogi klijenti zapravo ostanu dugo u psihološkom procesu traganja za odgovorima na pitanja koja sam ukazala i često redefinišu u potpunosti svoj život. Neki od njih promene posao, profesiju, životno okruženje ili otkriju da žive sa partnerom za koga ih vezuje samo navika ili strah od osude okoline. Neki konačno prihvate svoju seksualnost i otvoreno stanu pred porodicu sa tim. Neki konačno reše svoj zahtev za kontrolom svega i prihvate da malo toga zapravo možemo kontrolisati. Vidimo koliko se samo pitanja i odgovora roji ispod jednog ‘’običnog’’ napada panike i da je sva ta panika zapravo imala svrhu da opomene osobu i da joj znak da počne da se bavi sobom na jedan dublji, smisleniji način.
                                                            Znaci su tu samo ih treba znati čitati.

Istine i mitovi o gubicima voljenih

http://www.sretnazena.com/2017/03/cetiri-neistine-o-tugovanju-i-zalovanju.html?m=1#.WMeIsMSLHZ0.facebook

Kako donosimo odluke?

http://www.sretnazena.com/2017/02/kako-ispravno-donijeti-vazne-zivotne.html?m=1

Oni koji se ne daju voleti ili: Portret samopouzdanja (u mladosti)

Ima ljudi koji su dobri u skrivanju, kako svojih osobina, tako i svojih emocija i onoga što je duboko u njima. Ipak koliko god bili dobri u tome, neke stvari isplivaju,a ono što je dovelo do toga, ne možemo skrivati od sebe samih i pre ili kasnije moramo se sa tim suočiti.

Kada pričamo o tome da se neko opire ljubavi i tome da bude voljen, možemo govoriti o više stvari. Prvo, od velike je važnosti na koji način smo u svojoj primarnoj porodici primili ljubav od nama značajnih ljudi, ovde pre svega mislim na roditelje. Kako su nam oni iskazivali ljubav, kakve su nam poruke slali o ljubavi i da li su nam uspeli odgovoriti na neke naše potrebe, formirajući time kapacitet za emocionalnu bliskost. U ovome podjednako učestvuju oba roditelja, svako na svoj način, o čemu sam već i pisala ranije (odnos sa majkom i ocem). Drugo, važno je kakav emotivni odnos imaju naši roditelji i kako se oni u tom odnosu ponašaju. Ovo nam pruža model na osnovu koga mi kasnije gradimo naše veze u životu. Međutim, ja bih se osvrnula ovde na jednu jako važnu stvar koja se dešava tokom odrastanja, pod navedenim uticajima, a to je izgradnja samopouzdanja. Iako mnogima samopouzdanje deluje kao istrošena tema, po mom psihološkom mišljenju, način na koji vidite sebe predstavlja koren širokog spektra vaših kasnijih emocija, odluka, problema ili životnih uspeha. Hajde da sagledamo samopouzdanje iz drugog ugla.

Često se otkrije u radu da osobe koje nam ”izmiču” iz ruku i opiru se ljubavi, u stvari imaju hroničan nedostatak samopouzdanja. Dešava se da je ovo kod inteligentnijih osoba vrlo vešto kamuflirano kao bes, nezadovoljstvo na sve oko sebe, iritabilnost ili generalno stav kriticizma i cinizma ka svakome i svemu. Iskustvo govori da ukoliko se često osećate besnim, možda maskirate neke vrste neprijatnih emocija, odnosno, možda maskirate unutrašnje uverenje da ne vredite dovoljno, da niste dovoljno dobri i da vas drugi ne mogu voleti. Kada na scenu stupe odbrambeni mehanizmi, jer ovako uverenje je suštinski toksično i po ličnost i po druge, vi se osećate kao da sve možete i da su drugi ti koji ne vrede. Stoga se stalno nalazite na klackalici ”vredim-ne vredim” i u skladu sa tim vaše ponašanje osobi sa kojom ste u vezi ili sa kojom formirate neki odnos je nedosledno, nejasno i prepuno psiholoških igara i zamki gde vi u stvari uporno želite da vam neko dokaže da vredite, da ste voljivi, inteligentni, lepi i td, a kada to dobijete nije dovoljno i opet se vraćate u začarani krug.  Osobe koje konstantno preispituju svoju vrednost često gotovo na zavisnički način žele potvrde od strane drugih i često se uključuju u ponašanja koja će im to obezbediti (flertovi, seksualni izleti), često bez istinske želje da istraju u tim aktivnostima. Jedna od čestih ponašanja jeste i neka vrsta bega od realnosti, najčešće u posao, gde su stvari dovoljno kontrolabilne, pa je ispunjena delimično ta uloga samopotvrđivanja. Posao u ovim slučajevima baš ima funkciju bežanja od suočavanja sa neprijatnim emocijama i prihvatanjem realnosti da možda zaista nismo bili dovoljno voljeni ili voljeni na način koji je nama trebao.  Osnova ovih ponašanja jeste upravo potvrđivanje samom sebi, odnosno, preciznije rečeno potvrđivanje nekom autoritetu, najčešće roditeljskom. Iznova i iznova imamo potrebu da odigramo neke situacije iz nama važnih životnih perioda i da kroz to zadovoljimo svoju autentičnu potrebu za ljubavlju i zadovoljstvom. Ovo se kasnije odigrava najčešće kroz partnerske relacije.  Ako prepoznajete sebe u ovim redovima, zapitajte se ko zapravo treba da primeti ono dobro što vi radite i kako vas sadašnje ponašanje dovodi do toga?  Ko treba da bude ta osoba koja će  da vam da dozvolu da radite to što radite? Da li ste dete ili odrastao čovek?

Živeti život gde morate da se dokazujete, gde mislite da niste dovoljno vredni ili dobri, gde se ljubav zaslužuje i uzvraća samo reciprocitetom,  a gde se osećanja najčešće ne pokazuju zbog nedovoljno poverenja u drugu osobu, stvara psihičku blokadu i mobiliše psihičku energiju, koja bi se inače koristila u izgradnju funkcionalnog odnosa. Zato dok se ova blokada ne otkloni, odnosi ni ne istrajavaju ili istrajavaju u svojoj nefunkcionalnosti.

Prihvatiti stvari je jedna od najtežih životnih lekcija. Prihvatiti da nisi voljen onoliko koliko si želeo  ili onako kako si želeo, stvara ranu na našoj duši. Ali opiranje prihvatanju stvara još više boli. Stavite na vagu ove dve stvari…

 

 

Kritičan trenutak u emotivnim odnosima

Ustani. Zatvori oči, slušaj. Oseti puls mesta u kome živiš, osvrni se oko sebe. Da li ti odgovara brzina kojom se stvari dešavaju? Koji je tempo tvog života i da li ti on odgovara? Danas ne možemo poreći da se živi brzo. I da se nekada stvari u našim životima možda odvijaju prebrzo. S druge strane, dolazimo do situacija gde se stvari odvijaju suviše sporo i ne prelaze spontano i prirodno u drugu fazu razvoja. Ovde prevashodno mislim na emotivne odnose u našim životima. Na pitanje zašto je to tako navela su me lična i iskustva mojih dragocenih klijenata.

Načelno govoreći, svaki odnos u našem životu prolazi određene faze u svom nastajanju i kasnijem razvoju, kao što uostalom i mi kao jedinke prolazimo taj period. Postoje periodi u kojima se očekuje da razvijemo osnovne životne funkcije, kao što je hodanje, samostalna ishrana, higijenske navike i sl. I da razvijemo emocije, jer nemamo sve osnovne emocije odmah po rođenju. Rečnikom razvojne psihologije, rekli bismo da postoje određeni kritični momenti, kada dolazi do inkorporacije biološke spremnosti i stumulacije iz okoline, što rezultira ispoljavanjem i usvajanjem neke sposobnosti, veštine, emocije. Radeći sa klijentima, počela sam malo intenzivnije da razmatram ovu teoriju i da je sagledavam u svetlu emotivnih odnosa. Često su dolazili klijenti koji imaju dugotrajne iscrpljujuće emotivne odnose, koji ne prelaze u narednu fazu, a koje oni ipak ne mogu da napuste. U tim odnosima bivaju već i psihički I fizički umorni, ali opet istrajavaju. Na primer, osobe koje su dugo u fazi ”muvanja” sa nekim i gde dobijaju dvosmislene, često potpuno suprotne poruke od druge strane i  gde nikako da dođe do nekakvog razrešenja,  ili na primer, osobe koje su duže vremena u rutiniranim i slabo funkcionalnim vezama i nikako ne uspevaju da pređu na novi nivo veze (zajednički život, brak, dete i sl). Ovo su samo neki od tipičnih primera, naravno sigurna sam da svi možemo da nabrojimo još iz ličnih iskustava i iz  iskustava ljudi oko nas. Razmišljala sam zašto je ovo ovako i da li ja kao psiholog, mogu to nekako smisleno da objasnim.

Ovakve situacije možemo sagledavati sa više aspekta. Pre svega, u svetlu teorije kritičnog momenta, kada upoznamo nekog i provodimo neko vreme sa tom osobom, prirodno dolazi do kulminacije odnosa i kritičnog momenta kada bi trebalo da se odnos razreši-ili će preći u narednu fazu ili će ostati kakav jeste i obe strane će odlučiti  ili da nastave zasebno ili u nekoj vrsti odnosa, ali gde je obema stranama jasno šta mogu da očekuju. Kritični momenat nije kod svakog para isti i određen je ličnim vrednostima i stilovima, individualnom brzinom, ali bez obzira na to postoji trenutak kada je spremnost obe strane dovoljna da bi se odnos ili realizovao ili prešao na sledeći nivo. Problem nastaje kada jedna od strana želi da neku fazu produži što se najčešće dešava iz ličnih nesigurnosti, pitanja identiteta, emocionalne nezrelosti ili blokada u primanju ili davanju ljubavi. Produženje se najčešće ”kupuje” dvostrukim i dvosmislenim porukama (tzv.toplo-hladno poruke i ponašanja) ili emocionalnom manipulacijom druge strane, gde se odigrava uloga žrtve i traži se saosećanje i razumevanje. Napomenula bih da osobe najčešće i nisu svesne svojih ponašanja i da ova psihološka igra oduglovačenja u kritičnom momentu ima izvesnu psihološku funkciju za samu osobu (potvrđivanje nekih uverenja o sebi, o drugima, o svetu-npr. Drugi se moraju potpuno iscrpeti i ako to izdrže to je znak da sam voljen/a; Strašno je morati donositi odluke; Niko me ne može voleti kad sazna kakav/a sam ja i mnoga druga). Ovo su samo neki od primera parafraziranih uverenja do kojih smo došli analizirajući ponašanja klijenata koji prolongiraju faze i ne delaju onda kada osete da treba delovati u nekom odnosu, kada bi to bilo sasvim spontano, prirodno i očekivano. S druge strane, osobe koje ostaju u ovakvim odnosima, vrlo dobro duboko u sebi znaju da je prošao kritičan momenat i da se odnos mora napustiti, ali im je teško da to prihvate. Oni često upadaju u poziciju spasioca, koji želi da spase sve i da preuzme odgovornosti i za ono što nije njegovo, ili imaju problem da prihvate sebe i da budu sami sa sobom (bolje bilo kakav odnos, nego nikakav). Tu dolazi do zastoja i važno je osvestiti svoje obrasce ponašanja, ali i osmisliti završetak nekog odnosa, završiti i zatvoriti neke priče u kojima figurativno rečeno nismo prohodali onda kada je trebalo… Završetak odnosa ne znači uvek i nužno gubitak te osobe u potpunosti iz života (što je često jedan od glavnih strahova, jer nekako često ne doživljavamo samo kao potencijalnog partnera, već i prijatelja, životni oslonac, podršku i td.), već prelazak u ,, naredno poglavlje”. Zatvoriti neke krugove nije lako i to često sa sobom povlači rešavanje raznoraznih dilema ali je jedna od stvari koju možemo da uradimo kako bismo mogli dalje da rastemo i razvijamo se kao ličnosti.

Zato…pogledajte u sebe…Sigurna sam da svako od nas duboko u sebi zna istinu, onu njegovu i zna zašto nešto radi…Ne okrećite glavu od nje. Suočite se jer stvari oko vas i u vama, ljude koje srećete… ne dešavaju se slučajno. Vaše nesvesno je uvek tu sa vama i probajte da ono što vam govori osvetite, oživite i razjasnite sebi, kako bi mogli da živite jasno i odlučno stanete iza onoga što ste vi.

Blog at WordPress.com.

Up ↑