Search

Andjelija Simic

Enjoy the silence ili:  Zašto Ćutanje (ni) je zlato?

Ne znam da li odrastanjem ili gledanjem suviše filmova koji imaju srećne krajeve ili čitanjem bajki, odrastemo verujući da je život fer. Da onoliko koliko damo, nužno se i vrati i to baš u tom poslu i baš u toj vezi.  Potrebno je samo da uložimo i vratiće nam se.  Ne treba ništa da potražimo ili da kažemo šta nam smeta. Pomalo kockarska premisa, samo što se često kockamo sa svojim emocijama.  A sa emocijama i željama, ne valja se kockati. U tom kockanju, često se osećamo izgubljenima, i ako sebe nikada ne možemo izgubiti, možemo izgubiti neko vreme i otežati svoj životni put. Neko bi rekao, pa šta, sve je za čoveka, tako je moralo, ko zna zašto je to dobro…Lično sam stava da se naknadno ne treba kajati, jer vi ste nešto uradili tada jer ste to u tom trenutku želeli i verovatno vas niko ne bi mogao ubediti u suprotno. Jednom rečju, morali ste proći neke puteve i odlično je što su se desili. U suprotnom, ne biste doznali neke delove sebe i ne biste spoznali zašto je važno imati granice u odnosima i zašto nam se ne vraća uvek sve odmah kada to i pošaljemo drugoj osobi.

Pre izvesnog vremena, moja klijentkinja se zajedno sa mužem  pitala zašto je prevarena.  Uz njihovu dozvolu, pokušaću da prenesem njihove  uvide do kojih su došli sedeći ispred mene. Uspešna je žena, koja je na pragu 40ih i prevarena je. Za nju je to bio šok, jer je to bio brak u koji je ulagala godinama i želela je da opstane. Problemi su počeli onda je partner ostao bez posla, a ona je radila naporno da bi mogla da pokrije sve zajedničke troškove. Muž je osećao preveliki pritisak, da mora da održi svoju mušku ulogu. Ona je radila stalno i osećala se kao da je on prezire, dok je on samo reflektovao sopstvenu nemoć i nezadovoljstvo, osećajući se nepotrebno po njegovim rečima. Ona izveštava da  nije stizala da bude srećna , trčeći od jednog do drugog posla. Analizom saznajemo da je ona uvek bila na raspolaganju, da često nije poštovala svoje granice i da se često zapravo osećala ”jadnom” i težila da udovoljava, da se žrtvuje i da ulaže u sve…Umesto zahvalnosti , kaže da je dobila prevaru, za koju ni on ne zna istinske razloge. Bilo je potrebno preseći jednostavno taj negativni krug i prilike su se namestile…S jedne strane dosada i nezadovoljstvo,  s druge strane nepoštovanje sebe i preveliko žrtvovanje. Dobitna kombinacija za raspad jednog odnosa.

Sa obe strane u ovom odnosu, vidimo da zapravo postoji nedostatak samopouzdanja i baziranje sopstvene vrednosti na nečemu spolja. Neverovatno ali samopouzdanje i možda preciznije rečeno vera u sebe da možeš, da si dovoljno dobar da uspeš i da budeš voljen, da možeš biti voljen, je upravo ta koja dovodi do toga da gradimo uspešne odnose ili da bar, prepoznamo da vreme toksične znake istih i reagujemo.  Nedostatak vere u sebe, vodi do toga da hronično udovoljavamo drugoj strani, da lebdimo oko nje ili njega u stalnom strahu da ne budemo ostavljeni (jer je onda to podsvesno dokaz da ne zaslužujemo ljubav ili da nešto suštinski sa nama nije u redu) i onda popuštamo pred nečim što nam očigledno ne odgovara. Ali ćutimo. Pretvaramo se u žrtvu i iz najboljih namera naš život se pretvara umesto u raj u kome uživamo, u pakao gde druga strana bespoštedno uzima. Nije uvek preko puta nas jedna narcistička svojevoljna struktura. Može biti, ali u svakom odnosu, dokle vi dajete, do tad će neko i uzimati. Vi ćete pokušavati da dajete misleći da čim neko uzima, tako treba i da će taj neko da vam govori hvala, ali ne uzimate u obzir da time kreirate jednu izuzetno predvidivu situaciju, koja postaje monotona i u kojoj je potrebno nešto novo da bi pokrenulo neki odnos.U ovom slučaju, ali i mnogim drugim, to je bilo uvođenje treće osobe, koja je najčešće suprotna od one koju smo prevarili. I ona za trenutak ”leči” naš ego..odnosno, kod ovog muža omogućava mu da povrati balans u svoju vrednost…jer je njegova vrednost zasnovana na tome da li je uspešan na poslu. Ali on o svojoj frustraciji dok traje ćuti. I tako…ćutanje je zlato koje je odvelo u blato.

U mnogim porodicama postoji kodeks ćutanja. O lošim stvarima se ne priča. U našim glavama ćutimo iz sramote, iz uverenja da nas drugi neće razumeti, dovoljno poštovati, da tako treba…plašimo se da se da budemo intimni u nekom psihološkom smislu sa osobom koju smo odabrali. I onda zadržavamo one pogrešne delove za sebe (jer se tiču našeg odnosa) i ne dajemo na videlo…druga strana to isto uradi i dovoljan je jedan pogrešan potez koji na kraju povuče mnogo drugih i nekad dođe do posledica velikih razmera. Nekada nažalost nema druge šanse i toga treba da budemo svesni.

Ćutimo jer se u suštini plašimo sebe, a nekad i znamo duboko u sebi ishod, ali se plašimo da stanemo iza njega. Plašimo se da vidimo šta stoji iza i da ne pokrenemo lavinu. Dok ćutiš, siguran si. A ja bih rekla, dok ćutiš, toneš sve dublje. Sam odredi, gde ćeš se zaustaviti.  Ćutnja je dobra, nekada, ali kao odraz hrabrosti, a ne straha od života i sebe.

Život je oko vas. Osvrnite se. Skinite masku. Budite jednom i ostavljeni. Probajte da li će se to baš uvek tako desiti. Kažite šta vam smeta. Budite fer prema sebi. Često je realnost projekcija onoga iznutra. Kako život da bude fer prema vama, ako vi niste dosledni prema sebi?

Kako živeti autentičan život-Reći ne onome što ne želiš

http://www.sretnazena.com/2017/07/kako-reci-ne-bez-da-drugu-osobu.html

Zavodljiva mogućnost bega ili: Zašto treba slediti sebe u ljubavi?

Često dani prolaze, a da zapravo nismo ni svesni kojom brzinom se odvija život oko nas. Ponekad nas to onako udari u glavu kada nas Fesjbuk svojom opcijom Uspomene podseti na to šta je bilo pre više godina, i dobijemo poziv za 10, 15, 20 godina mature i onda shvatimo da je prošlo toliko vremena. Taj poziv za mnoge predstavlja okidač ličnih preispitivanja i svođenja računa svog sopstvenog života. Najčešće ne konstatujemo uspeh, već se osvrćemo na ono što nismo uradili, na ono što nemamo, a tako jako bismo želeli. Jedan broj ljudi usmeren je na karijeru i šta bi sve tu moglo da se popravi, a  jedan broj, možda i najveći, preispituje svoje lične emotivne izbore, prijateljstva, prošle ili sadašnje veze i konstatuje da sa poslom može nekako i da se izbori i da odustane od toga da se ne bavi u potpunosti ili uopšte profesijom za koju se školovao, ali da ne može da se pomiri da će biti sam/a i neće naći partnera o kome sanja. Ima i onih koji su dugo u vezama koje ih ne ispunjavaju i u dilemi su da li da raskinu i krenu dalje sami ili sa nekim koga su upoznali i postali tako bezglavo opčinjeni novom osobom. Ima i onih koji se pitaju kakvi su to moji kriterijumi i da li možda treba da ih snizim, da ne bih bio sam/a? Postoje i ljudi koji i snize svoje kriterijume, jer spoznaju da su apsolutno neodrživi u realnosti i da su isključivo nastali iz jednog idealističkog i hednostičkog pogleda na svet. Šta je ideal i šta hedonizam, to ne možemo jasno i univerzalno definisati, ali do ovoga zajedno dolazimo  analizom i razgovorima. Međutim, ja bih akcenat stavila na određen broj ljudi koji svesno snižava svoje kriterijume iz straha da bude autentičan, da se bori za ono što zaista želi i  iz straha da bude sam. Usled toga imamo veliki broj suštinski nefunkcionalnih i neispunajvajućih emotivnih veza. Na izgled simpatičan par, koji deluje skladno, u kome postoji posvećenost,  ali u kome nema autentične bliskosti, kao ni strasti. Kao da je jedan deo ličnosti anesteziran , a da se u vezi biva onim drugim delom, koji objašnjava zašto je vaš partner dobar za vas. Ovakve veze mogu da opstaju godinama, da se izrode brakovi i deca, a da ljudi imaju osećaj praznine, nezadovoljstva, neispunjenosti , u nekom pritajenom obliku. I onda okolina zna da pita, pa šta njoj ili njemu fali… zašto je depresivan/depresivna? Zašto se odjednom tako zaljubio/la u nekoga? Stvari se ne dešavaju odjednom. Najčešće je ta druga osoba koja se sretne okidač i budi onaj deo koji smo anestezirali (mada prevara je kompleksna i ima više razloga,o čemu sa već pisala). Postaje mogućnost da se ostvari neki bolji život. A mogućnost boljeg života je tako divno zavodljiva i predstavlja veliki izazov.

Navela sam neka od važnih i sve češće postavljanih pitanja klijenata u dobi od 28 do 40 godina…Na razgovore najčešće dolaze dosta iscrpljeni, umereno depresivni, nesigurni, sa osećanjem došao sam do zida, ne znam gde ću sada….niti nastaviti dalje, niti krenuti…jer se u oba slučaja osećaju kao da nešto gube, a najradije bi pobegli na kraj sveta… Međutim, beg nikad nije rešio naše probleme niti naše dileme. Samo ih za kratko umirio,dok je jedan deo nas i dalje nesvesno radi vrlo aktivno i crpi nam životnu energiju i elan. Psihološki rečeno, radi se o krizi identiteta.

Kriza identiteta se može desiti u svakom trenutku u našem životu kada smo suočeni sa tim da ispitamo naše unutrašnje osećanje vrednosti i naše potrebe.  Može se ispoljavati na mnogo načina, ja sam ovde navela jedan koji je vezan za emotivne odnose, koji povuče i još neka dublja pitanja u čoveku. Predstavlja meru naše posvećenosti i istraživanja prema sebi i životu. Koliko se pozicioniramo na ove dve dimenzije našeg identiteta, ukazuje i gde smo trenutno u životu. Visoko posvećeni i skloni istraživanju je nešto što predstavlja idealnu opciju. U praksi najčešće srećemo osobe koje su sposobne da se posvete, ali se ne preispituju, ne istražuju previše, nisu prošli do kraja ovaj period preispitivanja šta žele od života. Oni najčešće završe na psihološkim razgovorima, jer žale za odlukama koje su napravili, najčešće zbog roditelja, okoline ili nedovoljno unutrašnje snage da budu autentični.

Tokom odrastanja i tokom života neminovno je da stavimo neku vrstu maske na sebe. I normalno je, da postoji izvesna slika nas dok smo u javnosti i dok smo sami sa sobom ili bliskim prijateljima. Međutim, nije poželjno da razlika između ove dve maske bude velika i da masku javnosti nosimo sa sobom stalno. Onda postajemo osoba koja ne živi svoj život, po svojim potrebama, već po onomešto treba ispuniti, što kaže okolina, mama i tata ili naš strah. Strah kaže vreme ti je da se sada skrasiš, vreme ti je da budeš sa nekim,šta previše biraš, snizi kriterijum, najvažnije je da je neko dobra osoba (šta znači dobra osoba?). Jednom rečju, budi drugi najbolji izbor. Samom sebi, a od druge osobe takodje napravi drugi najbolji izbor. E pa drugi najbolji izbor je najčešće izbor straha, bega, ali kako god…je drugi I kao takav nikad nije odraz našeg autentičnog I zaista željenog.

Gola istina je da ono što si potisnuo, mora se jednom probuditi. A tad može biti još problematičnije i još izazovnije. I može imati još više posledica…

Postoji jedna simpatična anegdota (za koju ne znam da li je istinita)  o početku karijere čuvenog muzičara Leonarda Cohena, koji se jako trudio da se uklopi u tadašnji mejnstrim i svira vesele pesme. Međutim, odziv poblike je bio razočaravajući i jednom se požalio zen učitelju za taj problem koji mu je rekao: ‘’Pa odsviraj mi te svoje pesme’’. Nakon što je ovaj odsvirao, on mu je uzvratio: ‘’Pa sve tvoje pesme imaju prizvuk tuge i zvuče tužno. Sviraj tužno’’.  Od tada se on okrenuo tome i počeo da uspeva. Budite ono što jeste, jer je to jedini put da živite ispunjen život. Ne garantuje uvek sreću, ali nema ni kajanja za neproživljenim.

 

Prvi srpski podcast na temu psihologije

Poštovani pratioci mog bloga,

čast i zadovoljstvo mi je da Vam predstavim prvi srpski podcast na temu psihologije! Dugo sam spremala ovaj projekat i razmišljala koje bi teme bile najzanimljivije, pa sam se odlučila da otvorim podcast sa uvek aktuelnom temom ljubavi. Svi vi koji volite audio sadržaje i želite da na miru slušate dok ležite, udobno sedite u svojim foteljama, vozite se u javnom prevozu, imate priliku da čujete nešto o savremenim psihološki saznanjima primenjenim u stvarnom životu. Budite slobodni da ostavite komentar, sugestiju, predlog ili da postavite pitanje, predložite temu za narednu emisiju.  Podcast možete pratiti na linku ispod, kao i klikom na jezičak Podcast na mom blogu. Hvala Vam na praćenju mog bloga, čitanju i nadam se budućem slušanju. Dobrodošli!

Zašto nam se neki ljudi iznova vraćaju u život?

https://www.youtube.com/watch?v=O6crchnAYaM

”Jureći ljubav hvatao sam samo kraj…” Veliki deo naših života sačinjava potraga za ljubavlju, hteli to da priznamo ili ne. I to nije neobično. Čovek je biće ljubavi i želi da voli i da da ljubav. Ponekad u toj potrazi naletimo na različite ljude za koje se vežemo ali naš odnos nikako da profunkcioniše. I pun je lepih, ali mnogo više ima trenutaka u kojima nam se ne sviđa kako se stvari odvijaju, kako smo tretirani, koliko poštovani i voljeni…Ipak, uprkos toj nefunkcionalnosti takvi odnosi  opstaju i često nisu u pitanju meseci, već godine. Kao da ste u nekoj ”upali-ugasi” vezi. Jedna strana u ovakvom odnosu mnogo više trpi i često biva depresivna, niskog samopouzdanja/samopoštovanja, niskog vrednovanja sebe. I vrti se u začaranom krugu. Tu obično dospe kod psihologa pitajući se šta je snašlo. Ovo je tekst namenjen svima onima koji su nekakvim vrstama odnosa koji ne napreduju, a koje ne mogu da prekinu i gde postoji osoba koja se uporno vraća u njihove živote, bez naznaka da će tu ostati trajnije.

Prva stvar koja se nama ljudima ne sviđa jeste da smo i mi odgovorni za nekakav odnos, a ne isključivo taj neko ko nam se tako uvek vraća i ”muči ” nas. To je prva teška stvar koju generalno ne želimo da prihvatimo, a to je da je odgovornost i na nama. Sad koliki stepen, to nije ni važno, ali često imamo izbore da nešto uradimo ili ne uradimo. Kada nas neko pozove, možemo jednostavno da se ne javimo. Ali uglavnom to ne učinimo. Radoznalost je ubila mačku. Da li samo radoznalost? Često percipiramo život dosadnim, pa je bolje da se bilo šta, pa makar i negativno dešava. Treći razlog je što naša uverenja o ljubavi i naša struktura ličnosti tako savršeno odgovara strukturi koja nas ”progoni”. U prošlom tekstu sam pisala o alter egu sa kojim ne možemo da prekinemo tako lako vezanost, a sada bih se osvrnula i na nešto što se zove narcističko-mazohistička veza. Vrlo je verovatno da osoba koja se na ovakav način ”pridiže iz mrtvih” i iznova i iznova vraća u vaš život, ima elemente narcizma, a mi iako nam tu nešto ne odgovara ostajemo, iz pomalo mazohističkog poriva da se nesvesno nekom potčinimo, potpuno prepustimo i na neki način uživamo u toj ”slatkoj patnji”. Kada smo na seansama dolazili do ovakvih otkrića, za ljude je to bilo užasno šokantno. Teško da su mogli da prihvate svoj deo ličnosti i odgovornosti u ovakvom odnosu.  Ko bi želeo da pati? I mazohizam se nekako uvek povezuje sa time da uživamo da nas neko bičuje ili bije. Mazohizam može imati razne, vrlo suptilne forme. ”Svaka bol je meni draga, sve dok je od tebe”- da li vam ovo zvuči poznato. Ili, volela ga je toliko da je bila spremna da učini sve? Malo smo i medijski i bajkovito bili pothranjivani tokom odrastanja sa ovim. Da li mazohizam onda znači i potpuno predavanje nekome, bez postavke jasnih granica (jer da smo ih imali, ne bismo došli do tih razmera nekog odnosa)? Često je tako. Sem toga,nije teško biti fasciniram narcističkim strukturama, jer oni vrlo dobro znaju kako da to i ostvare.

Sada kada znamo udeo naše odgovornosti, hajde da se vratimo na to ”Zašto se on/a meni vraćaju u život iznova i iznova?”.  Ove osobe imaju tendenciju da se ponavljaju i pojavljuju kroz isti broj ljubavnika iznova i iznova. Odgovara im to što su to poznate osobe, gde su se već pokazali, nego da su to neke osobe koje tek treba da upoznaju i ponovo dokazuju. Dok su sa jednom osobom, većina njih ostaje verna toj osobi, ali vrlo brzo im postaje dosadno ili se ne osećaju komforno kako odnos napreduje, osećaju se ugroženim i onda nestanu, da bi se nakon nekog vremena ponovo javili. Sa psihološke tačke gledišta, ovakvim ljudima nedostaje ono što u psihologiji zovemo objektna konstantnost. Objektna konstantnost označava našu sposobnost da održimo pozitivna osećanja prema nekoj osobi, iako smo ljuti na nju povodom nečega što je uradila ili iako nam trenutno u odnosu sa njom ne ide baš najbolje, kao i da održimo odnos sa njom ako nam ona nije fizički dostupna (”daleko od očiju, daleko od srca”). Ovakve osobe sa naricističkom strukturom to jednostavno ne poseduju. Onda kada malo zagusti, postane loše, kada se osećaju na neki način ugroženo, ”ranjeno”, gube pozitivna osećanja prema osobi sa kojom su u vezi, a što je još gore imaju obično i nisku frustracionu toleranciju, pa ni ne žele da se trude, već radije pribegavaju ”lakšem rešenju” i odlaze. Pošto su dobri šarmeri, uvek imaju kome da se vrate i tako prolaze kroz isti ciklus dugo vremena. Od svakoga uzmi samo najbolje-otprilike bi bio taj moto, a ljudi su zamenljivi. Ljubav često ne vide onako kako to vidi druga strana, već kao neku vrstu prijatnog osećanja, ali koje mogu da ostvare i sa još nekim sem sa vama. Dok je on/ona vama jedini,ovoj vrsti narcisa ste vi uglavnom jedini, ali najčešće u tom trenutku.U sledećem…ko to zna… Ovo ukazuje na smanjenu empatiju i posmatranje stvari isključivo i samo iz svoje perspektive. Zato su ovakvi odnosi najčešće izuzetno iscrpljujući.

U praksi se uglavnom ovakav odnos u nekom trenutku prekida na dva načina. Prvi je prekid od strane osobe koja trpi i prekidom od strane narcističke strukture, koja na primer uznapreduje u svom životu na društvenoj lestivici i u skladu sa tim i izabere ”nove” osobe.

Ovo bi bio jedan od pokušaja objašnjenja ovakvih ”upali-ugasi” odnosa i njihove dinamike. Na nama je da izaberemo šta želimo. Sigurna sam da je to što ste osetili sa vašim osobama bilo zaista onako kako ste i mislili, ali da vaša srodna duša pobegne čim se oseti nesrećno, ugroženo ili dosadno, čim nema onog početnog sjaja. Zapitajte se da li želite ovakav odnos i šta on za vas znači i dokle je vaša granica? Imate li je uopšte? Sve je u redu, dok smo mi sa sobom u redu i znamo svrhu onoga što činimo. Velika istina jeste i da odnos može biti u redu, samo ako su obe strane dobro same sa sobom, ili ako su spremne da posvećeno rade na sebi.

 

 

Šta je trauma i kako se nositi sa njom?

http://www.sretnazena.com/2017/05/kako-se-nositi-sa-traumama-iz-proslosti.html

 

 

Ljubavna sudbina ili alter ego?

Zadržite svoj dah,zažmurite i setite se kada ste nekoga tako jako voleli da ste se osećali pomalo izgubljeno u svom životu i da ste radili stvari koje možda nikada ne biste. Vaša ličnost se nekako menjala i postali ste bespovratno neko drugi. Da li se sada više ili manje sebi sviđate tako izmenjeni, to je već tema za drugi blog post. Ali definitivno ste postali neko drugi, i život kao da ste mogli da podelite na pre i posle nekoga. Obično nema puno takvih ljudi u našim životima, koji mogu da izvrše uticaj na našu ličnost. Postavlja se pitanje da li oni zaista utiču ili mi utičemo sami na sebe? Postoji li neka čudna, magična nit koja nas tako snažno drži u nekim odnosima i šta je zapravo ona?

Mnogi ljudi danas pate zbog ljubavi. Osećaju da im ljubav nije uzvraćena onako kako bi želeli i da njihove emocionalne potrebe nisu zadovoljene.  Osećaju se pomalo i iscrpljeno jer nikako da ‘’prebole’’ nekoga i onda se izuzetno jako trude da potisnu svoja osećanja, i onda još više pate. Istina je da ne možeš ubiti nešto tako sveto kao što je ljubav, možeš samo da joj daš novi oblik i probaš da razumeš zašto je tako kako je. Mnogi se vrte u odnosima koji su odnosi koji mnogo više odnose, nego što donose i gotovo od većine njih sam čula rečenicu da je taj  neko/ta neka i prokletstvo i blagoslov u njihovom životima.  Neki ih nazivaju i karmičkim susretima…istina je kako god da ih nazivate, bitno je da sa nekim teško ili nikako ne ostvarujete ono što vam je potrebno, a opet ostajte u tom odnosu i imate osećaj kao da ste u nekom lavirintu, da ste zaglavljeni. Zaglavljeni u ljubavi.  Pošto moja priroda nikad ne spava, počela sam intenzivno da razmišljam zašto se to dešava. Iako je svaka ljubavna priča u neku ruku ista, ali i zapravo različita, i može se analizirati sa više psiholoških uglova, primetila sam da su ovakve priče uglavnom rezultat susreta sa samim sobom, odnosno, sa drugim, suprotnim delom sebe. Izgleda da smo sreli svoj alter ego i da je sve ono što smo želeli, a nismo smeli,  ono na čemu potajmo zavidimo,  ili ono što jako volimo kod sebe, očitavamo kao u ogledalu kod drugog i ostajemo u tom krugu.  Iz tog razloga bivamo tako drastično promenjeni nakon tih susreta i održavanja odnosa.  Alter ego predstavlja zapravo drugu, veoma drugačiju verziju nas, koja je na neki način neosvešćena i zarobljena u nama samima. Ali ne zauvek, kao što vidimo. Neko preko puta nas je sve ono što smo mi jednim delom sebe želeli da budemo ili ispoljava baš neke osobine nas samih koje nam pogoduju i koje nas suštinski definišu. Sresti sebe je u isto vreme i prelepo i zastrašujuće i sa tim se treba znati  nositi. Baš u tome je i ”težina” nekog odnosa koji imamo i njegova zavodljivost, vrcavost i neponovljivost.  Zbog toga je neko naša ”polovina” ili ”srodna duša’, odnosno ovaj odnos doživljavamo kao izuzetno snažan i najčešće druga osoba poseduje izrazito jaku identifikacijsku funkciju na nas.  Susret svog alter ega je zapravo potvrda našeg sopstvenog narcizma, a u ovim odnosima česta je i konstatacija, pa nisam nekad siguran/na da je/ga volim; ”mogu ja bez njega/nje”…ali na prvu pojavu tog partnera/ke osoba i dalje nastavlja i istrajava u odnosu.  Sve ovo potvrđuje da smo zapravo prvo i uvek sami sa sobom i da je važno da dobro upoznamo sebe.  Ovde je poželjno otići kod psihologa i detaljnije proraditi šta sada kada ste sreli svoj alter ego…gde ćete dalje sa njim i možete li sa njim? S druge strane, zašto je baš osoba preko puta nas toliko identifikacijski važna? Da li se zaista i na svojoj koži uveravamo u onu čuvenu Jungovu rečenicu: ”Sve dok nesvesno, ne postane svesno, zvaćemo ga sudbinom.” Nismo slučajno sreli tog nekog. Postoji razlog, a on se krije u nama samima. ”Pogledaj u sebe i dobićeš odgovor”. Zvuči tako pitko dok čitamo tamo negde ove mudre rečenice, a u stvari, njihovo pravo značenje možda do susreta sa nekim ljudima ili samim sobom, nismo dovoljno dobro razumeli. Ko je Vaš alter ego i zašto?

 

 

 

Vodite li ljubav ili ljubav vodi vas?

Važan deo našeg života predstavlja seksualnost, upoznavanje sopstvene seksualnosti, svog tela i izražavanje seksualnosti kroz seksualni čin.  Seksualnost osobe i njena senzualnost se ne izražavaju samo i isključivo kroz čin seksa, već i kroz pokret, dodir, način govora, bliskost ili udaljenost sa drugim ljudima i na mnoge druge načine, ali je seksualni čin ono što je najočiglednije, najobuhvatnije i najdostupnije za analizu. Čemu analiza nečega što se podrazumeva sastavnim delom života i onoga o čemu se puno priča, toliko da se misli da se sve zna? Konstatno razgovaranje o nečemu ne znači i informativno razgovaranje. Istina je da se o seksu mnogo priča, ali se priča sa aspekta da problemi kao takvi ne postoji i da su svi olako uplovili u seksualni život. Kao psiholog koji se susretao sa različitim starosnim kategorijama, mogu da kažem da bez obzira na godine, postoji i dalje izvestan stid da se razgovara o ovim problemima i da se pomoć traži na vreme, baš zbog često vrlo napumpane i lažne slike koja se prenosi.  U ovom tekstu pokušaću da se osvrnem malo više na žensku problematiku, s obzirom da se o tome mnogo manje govori nego o muškim seksualnim problemima.

Ako otklonimo fiziološke uzroke, istraživanja ukazuju da svaka četvrta žena ima problema seksualne prirode. U ovo sam mogla da se uverim i sama, s obzirom na broj klijentkinja koje su dolazile i ukazivale mi na postojanje izvesnih teškoća u seksualnom životu, koje se uglavnom otkriju u kasnijim seansama i postanu zapravo primarni problem. Problemi koji se najčešće javljaju su gubitak seksualne želje, nemogućnost dostizanja orgazma, a neke su imale i problem bolne penetracije. Kod psihologa su dospele najčešće posle lekarskih i ginekoloških pregleda, gde je ustanovljeno da je sa njima zdravstveno sve u redu.

Najčešće u pozadini ovih problema stoji krhki ego ili izvestan stepen nesigurnosti u pogledu sopstvenog tela, a onda i u pogledu sopstvene ličnosti, odnosno konflikt kontrola-predavanje. Gubitak seksualne želje često ukazuje na problematiku u partnerskom odnosu, gde se emocionalne potrebe osobe ne zadovoljavaju na način na koji je njoj potreban ili neke emocionalne potrebe uopšte nisu nikada ni bile primećene ni zadovoljene. Naravno da prilikom svakog seksualnogproblema iskrsvaju pitanja koje su to potrebe koje nam partner mora zadovoljiti i da li su to uopšte realni standardi? Ako jesu, onda da li je partner sa kojim smo, zaista i odgovarajući? Zdrava i uspešna emocinalna veza ne može da isključuje kvalitetan seksualni odnos. S druge strane, ovo često može biti povezano sa trenutnom količnom stresa u životu ili depresivnog stanja, gde se osoba oseća neželjeno, nesigurno i gde otkrivamo jedan hronični problem nedostatka samopouzdanja, koji postoji najčešće od tinejdžerskih dana.

Nemogućnost dostizanja orgazma je takođe čest problem, koji se zataškava u nekim slučajevima i godinama, a kod nekih uz to se pridružuje i bolna penetracija koja uslovljava često izbegavanje seksualnog odnosa, a kasnije i gubitak seksualne želje. Najčešće iracionalna uverenja koja stoje u pozadini ovih problematika, odnose se na bazično nepoverenje prema ljudima, želju za kontrolisanjem svega, a sa tim i prepuštanje partneru, kao i uverenja da će partner na neki način sada posedovati osobu, da će mu ona biti potčinjena i podložna manipulaciji, biti krhka, ranjiva i druga osoba u odnosu na onu koju se on zaljubio. Nije retko da se osoba plaši sebe prilikomdoživljavanja intenzivnih emocija i senzacija, odnosno, da sebe zapravo ne prihvata i plaši se da sada kada se ogoli u seksualnom činu i orgazmu, postaje neko koga će partner napustiti.

Iako kod muškaraca najčešće srećemo probleme druge vrste, nemogućnost erekcije i prevremenu ejakulaciju, i ove probleme suštinski možemo posmatrati sa stanovišta samopouzdanja, odnosno, sa stanovišta koliko verujemo sebi, koliko verujemo drugima, kako se povezujemo sa njima i kako posmatramo sam seks. Naglasila bih da je kod muškaraca zbog same izloženosti njihovog polnog organa, veći pritisak da ”izvedu” seksualni čin, pa je to više povezano sa tzv.izvedbenom ili performans anskioznošću. No o tome nešto više u nekom narednom blog postu.

Seksom se danas manipuliše i seksom se danas leči, kada nam je dosadno, kada nas ostavi partner, partnerka (klin/ka se klinom/klinkom izbija), kada želimo da se opustimo, zabavimo… Seksom i asocijacijama na seks smo okruženi kada gledamo reklame na tvu, otvorimo novine, izađemo na ulicu. O njemu se priča i veliča se njegova krajnja destinacija, a to je orgazam i stavlja se isključivo i samo u svrhu sirovog užitka. Zbog toga želimo da što pre stupimo u njega dok smo mladi i često nedovoljno upoznati sa tim šta je zapravo seks i kakav je naš stav prema tome, a kada krenemo sa njim, onda žurimo da nam partner/ka bude zadovoljen, zabirnuti smo da li smo predebeli ili premršavi… U tome svemu, zaboravljamo da budemo prisutni sada i ovde i da se oslobodimo od zahteva da moramo da sve iskontrolišemo, pa i tok seksa, i užitak ne samo svoj, već i partnerov. Priznaćete toliko puno razmišljanja ne može uvesti vaše telo u stanje relaksiranosti i osloboditi iz vas energiju stvaranja, jer seks jeste energija kreacije i energija života, kojom ne treba manipulisati već naučiti njenu svrhu i njen tok.  Ne kaže se uzalud voditi ljubav..da bi nešto vodili, mora to nešto dobro da poznajte, da verujete sebi, ali i da verujete drugome.  Zbog toga pre svega, ono na šta se ja osvrćem u radu sa klijentkinjama i klijentima, jeste upoznavanje sopstvene ličnosti i sopstvenog tela, uz restrukturaciju toga šta zapravo znači seksualni odnos, šta zapravo znači penetracija i šta je zapravo kontrola nad nekim i da li je ona uopšte potrebna. Dakle, radimo na Vašem poimanju seksualnog odnosa, ali i na porukama koje su vam slate tokom odrastanja, uz praktične vežbe kako možete da prevaziđte određene problematike.

 

 

 

Šta se krije iza napada panike?

U današnje vreme je prilično popularno da se govori o napadima panike, a popularnost nekada može da nas upozori na to koliko se zapravo često javljaju napadi panike kod ljudi. Anksioznost je postala gotovo normalni stanovnik naših duša, a ona često prerasta i u paniku. Panika je svuda, u autobusima, avionu, tržnom centru… Ako odete u inostranstvo, videćete mnogo njih koji dišu u kesu i time ukazuju sebi prvu pomoć. Zašto je to tako?Jesmo li zaboravili od silne trke za materijalnim, da svoj mir ne možemo kupiti i da ako želimo bolji svet, ne možemo ako ne unapredimo sebe u duši, u svojoj svesti.

Najčešće su ovi napadi jako dramatični, i ako oni u svom vrhuncu traju svega nekoliko minuta, osobi se čini kao da je večnost i kao da će umreti, ugušiti se, poludeti. Najčešće ta dramatičnost jeste ono što navede osobe da podignu slušalicu i zatraži pomoć psihologa.

U svojoj karijeri, ni mene, kao ni većinu mojih kolega, klijent sa napadom panike nije zaobišao i po pravilu nije bio usamljen slučaj. Radeći sa njima, pre svega pružajući prvu psihološku pomoć kako da prevaziđu napade i funkcionalno obavljaju svoj posao, vrate se normalnim životnim aktivnostima, nisam mogla da ne zapazim da se ispod napada panike i navale anksioznosti koja je toliko jaka da postaje panike krije ipak nešto drugo. Zanimalo me je šta je to što se krije ispod napada panike i da li je panika samo simptom nečega dubljeg što se odigrava u našoj ličnosti?

Iako je ovo što iznosim na nivou moje lične teorije i ne uče nas baš previše o tome na raznoraznim edukativnim seminarima, panika može ukazati na različite stvari koje se odigravaju iza kulisa ili iza zatvorenih vrata naše ličnosti (naravno moram napomenuti da ovo ne važi isključivo i u svim slučajevima). Panika je najčešće simptom koji je društveno prihvatljiv i nekako stoji da kod psihologa ili psihijatra idemo iz očiglednih razloga, a sada je u pitanju panika…Imamo neki opipljiv symptom koji nas muči, opipljiv problem. Ipak iza toga se kod izvesnog broj klijenata, kada otklonimo početne simptome, isplivavaju pitanja smisla života, piitanja ličnog identiteta, ličnih granica, preispitivanja. Na neki način panični napad predstavlja samo vrh ledenog brega, koji je osobu naveo da se obrati za pomoć. Pitanja smisla sopstvenog života, pitanja smrti i sagledavanje smrtnosti sebe i nama bližnjih, nije nešto sa čim je lako nositi se na svesnom planu, nešto je što stvara izrazito jak osećaj neprijatnosti, beznadežnosti, ponekad usamljenosti i bespomoćnosti. Razmišljamo šta je život i šta smo postigli, ima li utehe za sopstvenu smrtnost ili smrtnost nama bliskih, postoji li nešto nakon našeg fizičkog postojanja, koliko smo zaista bliski u odnosima koje imamo, šta je ljubav, postoji li uopšte i kako se ona izražava, ko sam ja zapravo, čemu težim? Kako se ophodim sa drugima ? a još važnije kako se drugi ophode prema meni? Umem li samo da primam potrebe i osećanja drugih, bez da im se otvorim? Koje sam seksualne orijentacije? Da li je sve ovo što sam do sada napravio vredno? Šta je vredno u mom životu i ono što me istinski pokreće? Najčešće saznajemo da je osoba imala neki stresni period iza sebe, kada je mobilisala svoje snage i uspešno se izborila sa stresorom, ali sada kada se telo krenulo opuštati, došlo je do panike. Iako za ovo postoji biološko objašnjenje, postoji i psihološko, koje se jednostavno može izraziti rečenicom: Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ od samog sebe. Ono što postoji duboko u nama kao važno pitanje, ili kao važan konflikt koji čeka razrešenje ili kao važna opomena nesvesnog da nešto radimo izuzetno pogrešno u našem životu, ne može biti skriveno, već će simbolički naći svoj put, možda kroz naše snove ili možda kroz naše simptome kojima sada možemo da se ‘’legalno’’ bavimo negde na terapiji.

Mnogi klijenti zapravo ostanu dugo u psihološkom procesu traganja za odgovorima na pitanja koja sam ukazala i često redefinišu u potpunosti svoj život. Neki od njih promene posao, profesiju, životno okruženje ili otkriju da žive sa partnerom za koga ih vezuje samo navika ili strah od osude okoline. Neki konačno prihvate svoju seksualnost i otvoreno stanu pred porodicu sa tim. Neki konačno reše svoj zahtev za kontrolom svega i prihvate da malo toga zapravo možemo kontrolisati. Vidimo koliko se samo pitanja i odgovora roji ispod jednog ‘’običnog’’ napada panike i da je sva ta panika zapravo imala svrhu da opomene osobu i da joj znak da počne da se bavi sobom na jedan dublji, smisleniji način.
                                                            Znaci su tu samo ih treba znati čitati.

Blog at WordPress.com.

Up ↑