Nije retko da ljudi dođu na psihoterapiju sa subjektivnim doživljajem nesrećnosti nakon raskida jedne veze. Osećaju se da više ništa nije isto i da sada moraju da nastave život samostalno, bez bivšeg partnera, a ne znaju kako. Provode dane misleći o zajedničkim trenucima, a sa novim ljudima jednostavno ne ide. Ponekad su to u pitanju meseci, a nekad i godine. Kada razgovaramo sa njima o vezi, živo se sećaju svih detalja, a bivši partner/ka je i dalje i te kako prisutan u mentalnom sklopu osobe. Neki čak i razmišljaju šta bi sad bivši ili bivša rekli da ih vide u takvom stanju, sa pokušajima novih veza, kako bi procenili možda neku novu simpatiju i slično. Sve te osobe dolaze jer osećaju neodrživost stanja u kome se nalaze i iskazuju želju da krenu napred. Ipak jedan deo njih ima i blokadu da otpusti odnos sa bivšim partnerom i krene dalje. Dakle, duboko su ambivalentni prema odnosu koji imaju i uporno negiraju da bi zapravo voleli jednim delom sebe da se taj odnos i obnovi.  Dok sam ovo pisala, pala mi je na pamet jedna krilatica, da zapravo duboko u sebi znamo istinu, samo nam je teško da se suočimo sa istom. Terapeut je zapravo tu da olakša prihvatanje ličnih istina. Ipak, sve dok se ne iznese na videlo otpor koji je vezan za neki odnos, ne može se ni raditi na prilagođavanju novoj stvarnosti i na procesu otpuštanja i razvezivanja. Što više negiramo neku situaciju, to smo više zapravo zapetljani u istoj. Kada osvestimo neke otpore koje imamo, ostaje obično pitanje zašto i dalje imamo problem da nastavimo svoj život bez bivšeg partnera?

Odgovor na ovo pitanje nije lak ni jednoznačan, pokušaću da navedem samo neke razloge, a svako na svojoj individualnoj terapiji bi trebalo da traga za onim odgovorima koji su samo njegovi. Pre svega, važno je reći da raskidi predstavljaju neku vrstu traumatskih iskustava. Trauma nije samo prisustvo ili učestvovanje u nekom događaju koji ugrožava vaš fizički, već i psihički integritet. Na izvestan način mi trebamo ponovo da sastavimo kockice svog sveta i ne treba da nas čudi što se osećamo tako kako se osećamo. Nema pravila koliko je potrebno kome da se vrati u optimalno funkcionisanje, svačiji napredak je individualan. Jednom rečju, nije bitno vreme, već šta radite u tom vremenu. Može proći i deset godina, ako se vi ne bavite time i potiskujete raznoraznim načinima, rana će jednako boleti kao i posle prvog dana. Ključ je u nama i tome kako obrađujemo događaje.

Dalje, potrebno je uzeti okolnosti nastanke jedne veze i njenu prirodu, kao i sam raskid. Što je veza bila više turbulentna, sa mnoštvom toplo-hladnih, dvosmislenih poruka i ukoliko se raskid zapravo nije ni desio, već samo prekid, ili je partner nestao bez objašnjenja (što je sve češća pojava danas) to će teže biti obraditi i integrisati ovaj događaj u svoje iskustvo. Kao ljudi imamo potrebu da stalno kopamo i grizemo za nečim što nije završena celina, da bismo je završili i nastavili dalje. Dakle, želimo odgovore. Odgovore nekada ne možemo dobiti, jer nikoga ne možemo prisliti da nam nešto da ako ne želi ili nije ni sam svestan. Stoga nam ostaje da zajedno u sigurnosti psihoterapijske sobe ”odigramo” i  rekonstruišemo situaciju, odnosno da se bavimo analizom, sve onda dok zaista ne shvatimo način kako smo sami ušli u neke odnose, koliko smo idealizovali iste i šta je bilo u tom odnosu što nas je održavalo, a šta je ono što nas je sprečavalo. ‘‘Da je odnos bio dobar potrajao bi još, ne bi došlo do raskida‘‘, je prilično banalan, ali često lekovit uvid do koga ljudi u jednom momentu dođu. Do tada, naša psiha nas je uporno vraćala na to da razmišljamo o tom odnosu i da ne krećemo dalje. To je nešto što se zove fenomen kognitivne disonance. Teško nam je bilo da pomirimo određena svhatanja o životu i ljubavi uopšte sa onim što nam se desilo. Dve suprotne informacije su se sukobljavale sve dok se nije pronašla povezanost.

black-and-white-blur-close-up-622134

Još jedan razlog teškoće otpuštanja jeste što se ljudi često veoma snažno identifikuju sa svojim partnerima i puštajući njih, zapravo moraju da otpuste i jedan deo sebe. Ne tugujemo uvek samo za drugom stranom, već i za sobom. Ne možemo lako sebi da oprostimo što smo toliko vremena potrošili u nešto što nije bilo dobro po nas. I sada kako da to ugradimo u svoju psihu, kako da se suočimo sa sobom, da neke stvari nismo na vreme uvideli. Sada treba ponovo da ulažemo u nešto da se razvezujemo, a već smo toliko uložili da se vežemo za nekoga? Zvuči prekomplikovano za nas i iscrpljujuće. Onda je lakše jednostavno istrajavati.

Često partneri utiču na naš život u velikoj meri i neki od nas čak zasnivaju osećanje svoje lične vrednosti na tome da li imaju partnera ili ne. Gubitkom istog dolazi do gubitka osećanja lične vrednosti ili nedostatka dela sebe, naročito ukoliko smo na takvim uverenjima i zasnivali odnos.

Kako znati da smo nekoga otpustili? Potpuno pogrešno uverenje, po mom mišljenju, vlada među ljudima da se ne trebamo sećati neke loše veze, da nikada nećemo osećati neku vrstu nostalgičnosti ka srećnim vremenima u vezi ako nekoga prebolimo. To je apsolutno neodrživo. Neko je bio deo vašeg života, normalno je da sve to osetite ponekad. Ali da ste u miru sa tim. Da razlozi zašto ste nekoga otpustili budu dovoljno jasni i da znate tačno šta dobijate ponovo vrativši se u taj odnos. Ovo naravno može da ima izuzetaka u slučajevima gde veza nije uspevala zbog različtih životnih stilova partnera i ukoliko jedan od partnera demonstrira zaista u realnosti promenu koja je bila okidač rastanka. Međutim, mi se u realnosti u većini slučajeva srećemo sa ”gotovim proizvodima” grubo rečeno i obično neke nekompatibilnosti od ranije, postoje i dalje u većini slučajeva. Puštanje odnosa znači internalizaciju izgubljene osobe, tj.nosimo je u sebi, kao deo naše prošlosti, deo nas zbog koga smo i sazdali neka nova uverenja i neke nove odnose ka životu. Ne znači zaborav (evo malo utehe za sve 🙂  Ali s druge strane ne znači ni stalno sećanje na nju. Jeste li zaboravili nekog svog dobrog druga sa kojim se više ne družite? Možete nekada da ga prizovete u sećanje i setite se nekog lepog trenutka, ali ne mislite dvadeset četiri časa o tom nekom. Idete dalje, ostajući sa nekim stvarima u sebi kao deo života.  Naučili smo nešto o sebi i drugima bez obzira na to kakav je partner bio. Neki ovde ne mogu da oproste sebi što su birali baš takve partnere sada kada se osvrnu posle nekog vremena, ali kao konstraargument na to, imam da kažem, svaka odluka je dobra u trenutku izbora. Setite se da ove uvide sada niste imali tada kada ste birali bivšeg partnera i da ste u skladu sa tim tada odabrali. I tada vam je bio dobar tj dobra. Mržnja ili  demonizacija bivšeg partnera neće doneti dobro u vaš život jer mrzite onda delom i sebe i na tome je važno raditi. Poštujte svoje izbore time pokazujete koliko poštujete zapravo sebe i svoj životni put.