Ima ljudi koji su dobri u skrivanju, kako svojih osobina, tako i svojih emocija i onoga što je duboko u njima. Ipak koliko god bili dobri u tome, neke stvari isplivaju,a ono što je dovelo do toga, ne možemo skrivati od sebe samih i pre ili kasnije moramo se sa tim suočiti.

Kada pričamo o tome da se neko opire ljubavi i tome da bude voljen, možemo govoriti o više stvari. Prvo, od velike je važnosti na koji način smo u svojoj primarnoj porodici primili ljubav od nama značajnih ljudi, ovde pre svega mislim na roditelje. Kako su nam oni iskazivali ljubav, kakve su nam poruke slali o ljubavi i da li su nam uspeli odgovoriti na neke naše potrebe, formirajući time kapacitet za emocionalnu bliskost. U ovome podjednako učestvuju oba roditelja, svako na svoj način, o čemu sam već i pisala ranije (odnos sa majkom i ocem). Drugo, važno je kakav emotivni odnos imaju naši roditelji i kako se oni u tom odnosu ponašaju. Ovo nam pruža model na osnovu koga mi kasnije gradimo naše veze u životu. Međutim, ja bih se osvrnula ovde na jednu jako važnu stvar koja se dešava tokom odrastanja, pod navedenim uticajima, a to je izgradnja samopouzdanja. Iako mnogima samopouzdanje deluje kao istrošena tema, po mom psihološkom mišljenju, način na koji vidite sebe predstavlja koren širokog spektra vaših kasnijih emocija, odluka, problema ili životnih uspeha. Hajde da sagledamo samopouzdanje iz drugog ugla.

Često se otkrije u radu da osobe koje nam ”izmiču” iz ruku i opiru se ljubavi, u stvari imaju hroničan nedostatak samopouzdanja. Dešava se da je ovo kod inteligentnijih osoba vrlo vešto kamuflirano kao bes, nezadovoljstvo na sve oko sebe, iritabilnost ili generalno stav kriticizma i cinizma ka svakome i svemu. Iskustvo govori da ukoliko se često osećate besnim, možda maskirate neke vrste neprijatnih emocija, odnosno, možda maskirate unutrašnje uverenje da ne vredite dovoljno, da niste dovoljno dobri i da vas drugi ne mogu voleti. Kada na scenu stupe odbrambeni mehanizmi, jer ovako uverenje je suštinski toksično i po ličnost i po druge, vi se osećate kao da sve možete i da su drugi ti koji ne vrede. Stoga se stalno nalazite na klackalici ”vredim-ne vredim” i u skladu sa tim vaše ponašanje osobi sa kojom ste u vezi ili sa kojom formirate neki odnos je nedosledno, nejasno i prepuno psiholoških igara i zamki gde vi u stvari uporno želite da vam neko dokaže da vredite, da ste voljivi, inteligentni, lepi i td, a kada to dobijete nije dovoljno i opet se vraćate u začarani krug.  Osobe koje konstantno preispituju svoju vrednost često gotovo na zavisnički način žele potvrde od strane drugih i često se uključuju u ponašanja koja će im to obezbediti (flertovi, seksualni izleti), često bez istinske želje da istraju u tim aktivnostima. Jedna od čestih ponašanja jeste i neka vrsta bega od realnosti, najčešće u posao, gde su stvari dovoljno kontrolabilne, pa je ispunjena delimično ta uloga samopotvrđivanja. Posao u ovim slučajevima baš ima funkciju bežanja od suočavanja sa neprijatnim emocijama i prihvatanjem realnosti da možda zaista nismo bili dovoljno voljeni ili voljeni na način koji je nama trebao.  Osnova ovih ponašanja jeste upravo potvrđivanje samom sebi, odnosno, preciznije rečeno potvrđivanje nekom autoritetu, najčešće roditeljskom. Iznova i iznova imamo potrebu da odigramo neke situacije iz nama važnih životnih perioda i da kroz to zadovoljimo svoju autentičnu potrebu za ljubavlju i zadovoljstvom. Ovo se kasnije odigrava najčešće kroz partnerske relacije.  Ako prepoznajete sebe u ovim redovima, zapitajte se ko zapravo treba da primeti ono dobro što vi radite i kako vas sadašnje ponašanje dovodi do toga?  Ko treba da bude ta osoba koja će  da vam da dozvolu da radite to što radite? Da li ste dete ili odrastao čovek?

Živeti život gde morate da se dokazujete, gde mislite da niste dovoljno vredni ili dobri, gde se ljubav zaslužuje i uzvraća samo reciprocitetom,  a gde se osećanja najčešće ne pokazuju zbog nedovoljno poverenja u drugu osobu, stvara psihičku blokadu i mobiliše psihičku energiju, koja bi se inače koristila u izgradnju funkcionalnog odnosa. Zato dok se ova blokada ne otkloni, odnosi ni ne istrajavaju ili istrajavaju u svojoj nefunkcionalnosti.

Prihvatiti stvari je jedna od najtežih životnih lekcija. Prihvatiti da nisi voljen onoliko koliko si želeo  ili onako kako si želeo, stvara ranu na našoj duši. Ali opiranje prihvatanju stvara još više boli. Stavite na vagu ove dve stvari…