”Ne osuđuj drugog čoveka sve dok nisi koračao  u njegovim cipelama”

Indijska poslovica

U našim životima se dešavaju različite stvari. Neke od njih su dobre, ali ima i onih koje karakterišemo kao nepovoljne po nas i koje predstavljaju okidač za našu patnju, tugu, razočarenje, povređenost, pa i depresiju. Zbog nekih smo kritikovani, osuđivani, odbačeni  ili smo krenuli ”putem kojim se ređe ide”. Neke izbore smo doneli na osnovu činjenica i zdravog razuma, a neki su bili u suprotnosti sa onim što su nam razum ili ljudi oko nas sugerisali. Neke izbore napravili smo usled empatije. Šta je empatija?

Empatija je naša sposobnost da osećamo i mislimo onako kako to druga osoba oseća i/ili misli. Jedna je od najvažnijih crta ličnosti koja nam omogućava da se uživimo u iskustvo druge osobe, da olakšamo socijalnu interakciju, saradnju sa drugima, razrešimo konflikte, bolje razumemo osobu preko puta nas i u skladu sa tim delamo tako da razmišljamo i o osećanjima i poziciji drugog. Empatija se često povezuje sa moralnošću, pomaganjem drugima, brigom o drugima i uopšte njen cilj je stvaranje i  poboljašanje dobrobiti ljudi, kao i stvaranje jednog opšteg dobra i harmonije. Međutim, suviše empatije može da nas zaslepi i odvede u odluke koje za posledicu imaju velike poteškoće i stradanje nas samih.

Postoje tri vrste empatije: kognitivna empatija (kada mislimo ono što druga osoba misli), afektivna empatija (osećamo šta druga osoba oseća) i kombinacija ovde dve, praćena motivacijom i potrebom da preduzmemo nešto. Veliki procenat nas imao je u iskustvu ove oblike empatije u određenom stepenu i poželjno je da je posedujemo, kako bismo mogli efikasnije da funkcionišemo u svetu oko nas i gradimo bolje društvo. Važi i pravilo da što je naš odnos sa nekim emotivno jači i empatija koju osećamo će takođe biti jača i vrlo verovatno biće prisutna i na kognitivnom i emotivnom nivou, a i želećemo nešto da uradimo kako bismo poboljšali poziciju te drage osobe. Međutim, postavlja se pitanje, koliki stepen emaptije je konstruktivan za nas i gde prestaje empatije, a počinje samodestrukcija?

Svaka odluka donesena iz empatije, a zbog koje snosimo posledice i koja ugrožava naše psihološko blagostanje, je momenat kada bi bilo poželjno preispitatati sebe. Koliko smo zaista važni sami sebi i koliko zaista poštujemo sebe? Kakve bi posledice mogle da se dese ukoliko ne bismo uradili to što planiramo ili kakve posledice imamo nakon što smo preduzeli nešto vođeni empatijom? Da li je zapravo pozadina neke naše odluke strah od gubitka emocionalnog odnosa sa tom osobom ili strah od gubitka dela sebe? Vrlo često prevelika doza empatije znači zanemarivanje sebe, a ni jedna individua ne može živeti ispunjen, smislen život ukoliko zanemaruje sebe i sopstvene potrebe. Ni jedan odnos nije svrsishodan i obogaćujući, ukoliko druga strana prelazi svoje limite i postaje ne samo osoba koja empatiše, pomaže, motiviše, već zapravo vodi sebe u put žrtve i stvara sebi zabranu na postojanje, važnost i izražavanje sopstvenih potreba, želja. Setimo se, što smo sličniji osobi preko puta nas, i empatija postaje jača i omogućava nam viši stepen uživljavanja. Posmatrajući sa ove strane, empatija zapravo može da nam predstavlja polaznu tačku u našem ličnom razvoju i samospoznaji. Šta je to po čemu smo slični sa nekim sa kime empatišemo? Da li to možda nismo želeli da primetimo kod sebe, pa je trebalo da naučimo na teži način, empatišući preko sopstvenih limita i čineći odluke koje deluju nelogično, neracionalno? Ili su ipak odluke koje su ”iracionalne” zapravo odluke koje su savršeno u skladu sa našom ličnošću, koju tek treba da otkrijemo u potpunosti? Hmm…hajde da posmatramo stvari i iz ovog ugla. Ništa se ipak ne dešava slučajno i na nama je da otkrijemo tajne sopstvenog ponašanja i odluka.