Život nije jednostavan. Živeti znači i grešiti, ali znači i iskusiti neki oblik ‘’nasilja’’ nad našim JA.  Život je sačinjen od različitih odnosa i dela koja su nam učinjena, ali i onih dela koja mi činimo drugima. Koliko god želeli nezavisnost, ne možemo poreći da smo ipak socijalna bića. Na našem putu srećemo različite ljude. Neke od njih smo možda svojim delima povredili, neki su to učinili nama. Neosporno je da su neki od njih ostavili neizbrisiv trag u našim životima i da smo se kroz to promenili. Ali, kako dalje sa tim promenama?

Često sam  dolazila u kontakt sa sličnim strukturama ličnosti, kako u svom profesionalnom, tako i u ličnom životu.  Shvatila sam da se veliki deo ljudske patnje zasniva na postojanju osećanja krivice, kako zbog onoga što nismo učinili, a mogli smo, ili pak, zbog onoga što smo učinili i tako povredili nekoga nama bliskog i važnog. Svoje klijente sam u velikoj meri uvek podsticala da oproste. Prvo sebi, a onda drugima, i tako prevaziđu zastoj i talog nezdravih emocija prošlosti.

Osećanja su odraz naše percepcija sveta. I zapravo, mnogo više, ona su odraz onoga što nazivamo Duša. Ignorisanje onoga što nam naše unutrašje biće govori i oseća, dovodi zapravo do onoga što ja nazivam samozlostavljanje i boravak u sopstvenom čistilištu. Iznova i iznova proživljavate jedan te isti događaj bez mogućnosti da se adekvatno izborite sa onim što osećate. Ni jedan sport, ni jedna preokupacija poslom, niti bilo čim drugim, neće vas spasiti od suočavanja sa sobom. Nekako teško shvatamo da jedino sami sebe možemo da spasemo.

Šta znači oprostiti?

Oprostiti znači krenuti dalje kroz život sa iskustvom koje imate. Opraštanje nije pomirenje sa onim ko vas je povredio niti mirenje sa novonastalom situacijom. Ne znači momentalni nestanak bola. Opraštanje znači osloboditi sebe, a naročito, osloboditi se potrebe da počinilac treba da postupi fer prema nama ili potrebe da mu se osvetimo. Opraštanje je brisanje dugova, prihvatanje prošlosti i puštanje onoga što smo izgubili. S druge strane, ono predstavlja i uviđanje šta smo dobili iskustvom i prihvatanje sebe da smo sada jedna nova, drugačija osoba zbog svega onoga što je doživela.  Kada bolje razmislim, oprostiti drugome znači prihvati sebe i svoje izbore.

Možda sada dok ovo čitate razmišljate kako je neprihvatljivo da se nekome oprosti određeno ponašanje bez odgovarajuće kazne. Razumem vrlo dobro ovaj način razmišljanja, ali na ovaj način zapravo samo uvlačimo sebe još više u negativnu spiralu, vezujemo se za prošlost i postajemo definisani svojim negativnim, nezdravim emocijama, koje postaju naš smisao i naš centar. Kazna za neka ponašanja, naročito ukoliko su ugrozila naš fizički i psihološki integritet, je potpuno drugo polje, drugi koncept, koji je  različit od polja oproštaja.

U ličnom iskustvu i u radu sa klijentima, osvrnula bih se ukratko na neke ključne tačke procesa opraštanja:

  1. Osvestiti na koji način nas je neko ugrozio i povredio. Važno je da budemo iskreni sa sobom i pokušamo da do detalja opišemo šta smo osetili, razmišljali, želeli…
  2. Koliku zapravo težinu za nas ima događaj koji se desio? Da li se budimo svako jutro sa osećanjem povređenosti? Da li mislimo o tome stalno? Da li patimo? Da li osećamo kao da nam je neko zgazio dušu i naše unutrašnje biće? Ili je to možda nešto na šta povremeno pomislimo kada imamo određenu vrstu okidača? Važno je da razlikujemo prirodni proces tugovanja i žalovanja za izgubljenim od stalne preokupacije događajem iz prošlosti.
  3. Osvestimo zašto nam je potrebno da neko ko nas je povredio ispravi stvari. Šta nam taj neko duguje? Šta bi sada taj neko morao da uradi da se osećamo kao da je pravda zadvoljena? Možda je samo izvinjenje ili reč “oprosti” dovoljna. Možda želite da taj neko to objavi na “sva zvona” ili da prizna nekom trećem licu. Možda želimo da više nikada ne sretnemo tog nekog ko se usudio da povredi naše JA. Znamo koju cenu smo mi platili, a znamo koju treba da plati i taj neko drugi. Možda ćemo poželeti da suočimo osobu koja nas je povredila sa tim i možda ćemo biti zamoljeni za oproštaj. Možda i ne, to ne znamo. Ali u najvećem broju slučajeva (a ovo kažem kao neko s ‘’one strane ogledala’’ ko je slušao mnogo ljudskih ispovesti) ljudi su itekako svesni onoga što su nam učinili i onima koji nas povrede takođe je teško zbog sopstvenih postupaka. Verovali ili ne, oni nose takođe svoj pečat. No, o njima drugom prilikom.

Ova pitanja su nešto što se pokazalo ključnim u prevazilaženju zastoja ove vrste. Naravno, ovaj proces zahteva pre svega spremnost, vreme i dosta sposobnosti samorefleksije. Možda neki od nas još uvek nisu spremni. I to je sasvim u redu. Verujte da ni sama nisam bila nakon nekog vremena. Ipak, ako želimo da budemo otvoreni ka budućnosti, prošlost mora biti tamo gde joj je i mesto-iza nas.